24/07/2021
ВУКОВИ СА ДРИНЕ
Све је почело још 7. маја 1992. године када је, сада већ легендарни капетан Милоје са дванаест добровољаца са хрватског ратишта стигао у Зворник, да истински помогне своме народу, а не због ратног плијена. Убрзо им се придружују диверзанти које предводи Јово Митровић, а нешто касније и извиђачи са поручником Ацом Секанићем на челу, као и убојите минобацачлије капетана Владе Мијатовића. Врше се селекције, критерији су строги, стварају се услови за пут ка професионализму.
Непријатељ је близу Зворника и „посла је на претек”. Свакодневно се ослобађа стопа по стопа српске земље. Нажалост, прерана погибија капетана Милоја, 4. јула 1992. године, оставља трага. Затим на чело „Вукова” долази капетан Душко, ратник хрватског и вуковарског пакла. Он омасовљава јединицу и даје јој нови дух. Осим ослобађања српских територија на подручју Зворника, јединица већ учествује у борбама за ослобађање Церске, Коњевић Поља, Кравице, Устипраче, Међеђе, Горажда… „Вукови” су сваким даном бројнији и боље опремљени.
По наређењу команданта Дринског корпуса, генерала Миленка Живановића, 8. маја 1993. године основан је Подрињски одред специјалних снага, као маневарски батаљон Дринског корпуса. ПОСС су сачињавали, поред извиђачко-диверзантске чете „Вукови са Дрине” и интервентни водови зворничке бригаде у саставу Чете „Сјевер” и Оклопномеханизована чета. За првог команданта постављен је капетан Душко Вукотић, а за заменика Милан Станојевић. ПОСС наставља традицију, и у народу је и даље та јединица знана као „Вукови са Дрине”.
Почетком јула 1993. године за команданта је постављен поручник Милан Јоловић – Легенда. Ријетко коме добро одговара надимак као крупном Романијцу, команданту „Вукова са Дрине”.
Јединица је стално у покрету. Учествује у операцијама за ослобађање Трнова, Бјелашнице и Игмана, од 2. јула до 15. августа 1993. године. Напредују на главном правцу напада и постижу запажене успјехе, а што најбоље потврђује и јавно похваљивање од команданта Главног штаба Војске Републике Српске, генерала Ратка Младића, који је на самом терену, увјеривши се у херојство и јуначко држање јединице, унаприједио команданта Легенду у чин капетана. Затим се ређају акције као на филмској траци. Борбе за ослобађање Горажда, затим Сливањско брдо, Нишићка висораван, бихаћко- крупско ратиште, Трескавица, Грахово, Гламоч… Борбе на зворничком ратишту се и не спомињу јер ту интервенишу, онако у пролазу, између значајнијих операција, пише лист Дринског корпуса ВРС.
Све новине су забиљежиле да су „Вукови са Дрине” прва јединица која је умарширала у ослобођену Сребреницу. Јунски „излет” на Вис на својој кожи су најбоље осјетили муслимани, и увјерили се у снагу „Вукова са Дрине”. Као и увијек, у свим борбама, јединица дисциплиновано и одговорно са успјехом извршава и најсложеније задатке. А да би борбени састав могао ефикасније да дејствује, уз добру команду, ту је и вриједна позадина, увијек мобилна и кад затреба, ту су раме уз раме са пјешадијом.
О команданту Легенди, који је неколико пута рањаван, није потребно трошити ријечи, а командирима водова, по угледу на команданта, увијек је команда: „3а мном!” Нажалост, суровост рата није поштедила ни „Вукове”. И овдје су гинули они који су увијек били у првим редовима: поручник Недић, потпоручници Иваз и Црни, водници: Док, Мирокија, Црни, Мрга, Лазо, као и многи неустрашиви борци: Мелез, Ратко, Нешо, Зоран, Горан, Јокер, Пољак Мјечислав и многи други вечни „вукови”. Велики број је и рањених, који се по опоравку одмах враћају у старе редове да заједно са Профом, Ацом, Пумом, Максом и другим „вуковима” наставе тамо гдје су застали вјечни „вукови”.