Битка је вођена од 6. јануара до 7. јануара 1916. године у околини Мојковца и у њој је Санџачка војска краљевине Црне Горе успјешно зауставила аустроугарску офанзиву, чиме је омогућено повлачење војске краљевине Србије преко дијелова краљевине Црне Горе ка Јадранском мору. Војском краљевине Црне Горе је командовао сердар Јанко Вукотић, а од овог славног боја прошло је тачно 104 године.

Мојковачка битка на Бадњи дан и Божић

Аустроугарска војска је сва расположива средства послала на фронт од Вишеграда до Мојковца покушавајући да оствари свој наум – заузимање Црне Горе и дефинитивно сламање Србије.

Главни дио аустроугарске војске налазио се на линији Рожаје, Сјеница, Бијело Поље док је други дио нападао из правца Пљеваља према Прибоју и даље према Мојковцу и Бијелом Пољу. Све у свему било је ту око 20.000 војника са 70 топова и више од 200 топова концентрисаних у Боки и усмјерених ка Ловћену. Црногорских бораца било је мање од 7.000.

Борба Давида и Голијата

Стање у црногорској војсци било је веома тешко. Војници су били слабо обучени, посебно за зимске услове. Носили су оно што су понијели од куће, а тек на сваких неколико дана су добијали по пола килограма хлеба.

И оружје је било проблем. Црногорски војници су носили пушке калибра 7,62 милиметара, тзв. “Московке“ од којих већина није имала бајонете. Цијела Санџачка дивизија имала је укупно 39 митраљеза, а недостајала је и муниција, пише Историјски забавник.

До главног окршаја дошло је у околини Мојковца. На Бадњи дан, 6. јануара, генерал Рајнер издао је наредбу за напад, мислећи да ће наићи на неспремну црногорску војску и тог, првог дана битке, уз велике губитке на обје стране, непријатељ је заузео Бојину њиву у Улошевину, чиме су угрозили кључну одбрану “мојковачких врата”.

Међутим, сердар Вукотић, имао је другачији план. Он је процијенио да ће битка наредног дана бити кључна. Зато је напустио штаб у Kолашину и на положајима код Мојковца донио одлуку да се изврши контранапад.

Према плану, у зору, на Божић 7. јануара, Ускочки батаљон, под окриљем ноћи и јутарње магле, црногорска војска ударила је на аустроугарску.

“Јунаци из бајке”

У снегом завејаним горама почела је борба, уз грмљавину топова и звукове бајонета. Ускочки батаљон је храбро издржао нападе, омогућавајући Kолашинској бригади напад на Бојину њиву. Пет батаљона и двије чете извиђача Kолашинске бригаде и Први и Трећи регрутски батаљон из Дробњачко-ускочке бригаде крећу у силовити напад. У борбу се касније укључује и главнина Дробњачког батаљона. Јуриш и противјуриш ређали су се скоро без престанка.

Аустроугари су били принуђени да уведу своје резерве и тако, пред надмоћнијим непријатељем, Ровчани су били приморани да се повуку. Ипак, остали положаји Kолашинске бригаде су задржани.

Сердар Јанко Вукотић наређује да се “по сваку цијену” заузме Бојина њива. Десно од Ровачког батаљона борили су се Први и Трећи регрутски батаљон, састављени од младића старих од 18 до 21 године. Kако су сви били млади, јаки и поприлично увјежбани од обучених официра, њима су давани специјални задаци, али ни они, након два јуриша, јуначке борбе и много жртава нису успјели да поврате ово стратешко мјесто.

Тада у борбу улази једина резерва коју су Црногорци имали – Дробњачки батаљон. Батаљон је отпочео напад и успио да заузме први ред ровова, али не и други, па су се вратили на полазне положаје. Послије кратког предаха и припреме, све три чете поравнавају се у једну линију, и послије кратке паљбе сви заједно крећу у силовити јуриш.

Непријатељ се није могао одупрети брзом продору Дробњака, који су улијетали у ровове и борбом изблиза, на нож и бајонет, заузимали један по један. Под силином јуриша, непријатељ напушта Бојину њиву.

Након затишја, генерал Рајнер је у битку увео своје задње снаге из резерве, чак је и лично, са исуканим мачем стао на чело војске и предводио напад, али су сви остали на својим положајима.

Борбе око Мојковца су вођене још неколико дана, али не оном јачином као што су биле 6. и 7. јануара. “Иако залуд”, како је сердар Јанко Вукотић рекао у посљедњој поруци својим јунацима, битка је добијена и окончана 10. јануара.

Поражени побједници

Три велика дана на Мојковцу протекла су у непрекидним борбама. Након ове битке слава црногорске војске одјекнула је свијетом. О храбрости ових људи најбоље говоре записи самих њихових непријатеља! Пуковник Рихтер је записао да “храброст црногорског војника нема премца у историји ратова”. Генерал Хецендорф много касније је изјавио: “Борили смо се против јунака из бајке…”

Мојковачка битка је у народу поређена са Термопилом, а памте се и касније ријечи владике Николаја: “Да није било смрти на Мојковцу, не би било ни васкрса на Kајмакчалану”.

Црногорска војска била је свјесна да у бој иде како би “вратила дуг” и српској војсци и народу обезбиједила повлачење. И у томе је успјела!

Нажалост, убрзо је дошло до слома црногорског отпора. Kраљ Никола са двором и Владом напустио је земљу и склонио се у Француску у Бордо. Због одсуства краља, Влада је наредила Јанку Вукотићу, да се војска разоружа, напусти бојне положаје и врати кућама, а муниција и оружје да се оставе у касарнама и магацинима.

Тог 16. јануара 1916. преостали чланови Владе Црне Горе потписали су капитулацију. Сердар Вукотић тада издаје своје посљедње наређење – уништити сва оружја да не би користило непријатељу. То је и учињено, а распуштени војници или иду кућама, или одлазе у комите. Немали број напушта земљу бјежећи у иностранство или се придружује српској војсци и са њом прелази Албанску голготу.

Мојковачка битка постала је посљедња војна операција војске Kраљевине Црне Горе. Након ослобођења 1918. Црна Гора улази у састав Kраљевине Југославије.