НОВОСТИ

Он је „донио“ Србији Београд

16/06/2021

У Србији је након Косовског боја 1389. године на власт дошао Стефан Лазаревић, син кнеза Лазара. Иако малолетан, морао је да преузме одговорност за земљу, прво уз помоћ мајке – кнегиње Милице, а онда и самостално.

 

Стефан Лазаревић, син кнеза Лазара

Стефан Лазаревић, син кнеза Лазара

 

„Стефан Лазаревић је био изузетан војсковођа, велики ратник, али несрећан човек. Извор те несреће не знамо са сигурношћу. Као да је имао црни облак над собом, а чињеница да је морао да служи убици свог оца тешко је подносио”, почиње причу Александар Тешић, књижевник и аутор романа о деспоту Стефану Лазаревићу “Онај што научи мрак да сија”.

 

Постоје ту вјероватно и ствари које ми данас не знамо. Млади владар Србије био је јако побожан, стално озбиљан и, неки би рекли – мрачан.

Крајем 14. века Стефан Лазаревић се помало “смирио” и почео да извршава своје обавезе према султану Бајазиту. Као отомански вазал, предводио је српске одреде у биткама на Ровинама, код Никопоља и Ангоре.

Битка код Ангоре 1402. била је тежак пораз Отоманских снага, али и мјесто где је Стефаново ратничко умјеће највише засијало. Након ње добио је и титулу деспота.

„Након овог боја слава деспота Стефана прочула се надалеко. Сви су му се дивили као ратнику. Чак су му и Монголи “скинули капу”. Са друге стране, у бици код Ангоре султан Бајазит је заробљен и убрзо је умро, а постојала је изјава деспота Стефана да је то био његов најсрећнији дан јер се ослободио Бајазитових окова”, прича Тешић.

 

Након Ангорске битке углед Стефана Лазаревића је нагло порастао, а легенде о његовом јунаштву рашириле су се по Европи. Прича каже да су млади ратници из читаве Европе “хрлили” у Србију како би их баш Стефан Лазаревић прогласио за витеза, и то су сматрали највећом чашћу. Мали међу великима, деспот Стефан је 1403. постао вазал и мађарском краљу Жигмунду. Ипак, у замјену за то, Србија је добила свој “бели град” – Београд је постао саставни део Србије 1403. и Стефан Лазаревић је у њега смјестио своју пријестоницу.

 

„Прије деспота Стефана, Београд је био разрушен, напуштен и “уклет” град. Деспот га је средио и у њему владао око 15. година. Ту је подигао и цркву посвећену Богородици, заштитници и њега и Београда”, каже наш саговник.

 

У част обнове и напретка, новостворена престоница је као своју славу прогласила Вазнесење Господње – Спасовдан и то се није промјенило до данашњих дана. Све ови догађаји очеличили су деспота Стефана. Био је члан Витешког реда Змаја, познат и признат у читавој Европи. Из оснивачке повеље реда знамо да је управо деспот Стефан био “први витез”, а чланови овог реда биле су водеће личности тадашње Европе.

 

На унутрашњем плану деспот Стефан је сломио отпор властеле, а периоде мира је искористио за снажење Србије у политичком, економском, културном и војном погледу. Био је велики покровитељ умјетности и културе пружајући подршку и уточиште како ученим људима из Србије, тако и избјеглицама из околних земаља које су заузеле Османлије. Поред тога, и сам је био писац, а његово најзначајније дело је “Слово љубве” – Реч о љубави.

 

Деспот Стефан Лазаревић је изненада преминуо у суботу, 19. јула 1427. у 50. години живота током лова. Највећи број историчара данас сматра да је био жртва можданог удара, мада има и оних који смрт повезују са старом раном задобијеном још у Ангорској бици.

 

Није имао потомака и на самрти је предао власт Ђурђу, сину Вука Бранковића чиме је симболично окончан сукоб између Лазаревића и Бранковића.

„Иако је био и турски и угарски вазал, деспот Стефан је последњи од наших великих владара, већи чак и од свог оца, кнеза Лазара. Успешније је водио државу од њега, био је бољи владар, неустрашив и велики борац, највећи од времена цара Душана. Након њега, српска држава је трајала под Ђурђем Бранковићем још неких 20-ак година, али је неумитно ишла ка свом нестанку”, закључује причу о овом великану писац Александар Тешић.

Остале Вијести