16/06/2021
Стефан Лазаревић, син кнеза Лазара
Постоје ту вјероватно и ствари које ми данас не знамо. Млади владар Србије био је јако побожан, стално озбиљан и, неки би рекли – мрачан.
Крајем 14. века Стефан Лазаревић се помало “смирио” и почео да извршава своје обавезе према султану Бајазиту. Као отомански вазал, предводио је српске одреде у биткама на Ровинама, код Никопоља и Ангоре.
Битка код Ангоре 1402. била је тежак пораз Отоманских снага, али и мјесто где је Стефаново ратничко умјеће највише засијало. Након ње добио је и титулу деспота.
„Након овог боја слава деспота Стефана прочула се надалеко. Сви су му се дивили као ратнику. Чак су му и Монголи “скинули капу”. Са друге стране, у бици код Ангоре султан Бајазит је заробљен и убрзо је умро, а постојала је изјава деспота Стефана да је то био његов најсрећнији дан јер се ослободио Бајазитових окова”, прича Тешић.
Након Ангорске битке углед Стефана Лазаревића је нагло порастао, а легенде о његовом јунаштву рашириле су се по Европи. Прича каже да су млади ратници из читаве Европе “хрлили” у Србију како би их баш Стефан Лазаревић прогласио за витеза, и то су сматрали највећом чашћу. Мали међу великима, деспот Стефан је 1403. постао вазал и мађарском краљу Жигмунду. Ипак, у замјену за то, Србија је добила свој “бели град” – Београд је постао саставни део Србије 1403. и Стефан Лазаревић је у њега смјестио своју пријестоницу.
У част обнове и напретка, новостворена престоница је као своју славу прогласила Вазнесење Господње – Спасовдан и то се није промјенило до данашњих дана. Све ови догађаји очеличили су деспота Стефана. Био је члан Витешког реда Змаја, познат и признат у читавој Европи. Из оснивачке повеље реда знамо да је управо деспот Стефан био “први витез”, а чланови овог реда биле су водеће личности тадашње Европе.
На унутрашњем плану деспот Стефан је сломио отпор властеле, а периоде мира је искористио за снажење Србије у политичком, економском, културном и војном погледу. Био је велики покровитељ умјетности и културе пружајући подршку и уточиште како ученим људима из Србије, тако и избјеглицама из околних земаља које су заузеле Османлије. Поред тога, и сам је био писац, а његово најзначајније дело је “Слово љубве” – Реч о љубави.
Није имао потомака и на самрти је предао власт Ђурђу, сину Вука Бранковића чиме је симболично окончан сукоб између Лазаревића и Бранковића.
„Иако је био и турски и угарски вазал, деспот Стефан је последњи од наших великих владара, већи чак и од свог оца, кнеза Лазара. Успешније је водио државу од њега, био је бољи владар, неустрашив и велики борац, највећи од времена цара Душана. Након њега, српска држава је трајала под Ђурђем Бранковићем још неких 20-ак година, али је неумитно ишла ка свом нестанку”, закључује причу о овом великану писац Александар Тешић.