Петар Бојовић је рођен 16. јула 1858. године у селу Мишевићу, данас у Златиборском округу а тада у Сјеничкој нахији Османлијског царства. Отац му се звао Перут а мајка Рада (рођена Пешић); очеви родитељи су се доселили из Васојевића, а десетак година након Петровог рођења породица је продужила ка Ивањици и слободној Kнежевини Србији.

Петар Бојовић

Након основне школе и првог разреда гимназије министар просвјете одбио је његову молбу да му се као избјеглици додјели стипендија да би могао да настави школовање усљед недостатка средстава; неко вријеме је са братом Луком радио код потпуковника Kосте Јанковића, некадашњег ађутанта кнеза Михаила, па је тако завршио гимназију и уписао се у Артиљеријску школу 1875. године гдје је први пут срео извјесног Живојина Мишића и тамо неког Степу Степановића.

Школовање је прекинуо у чину каплара јер је по избијању Српско-турског рата 1876. године послат на фронт, скупа са осталим питомцима у класи; заправо је вршио дужност ордонанса при Врховној команди а од руског цара Александра другог добио је споменицу. Три су његова брата учествовала у овом сукобу; поред поменутог Луке, био је ту и Јеврем који је прекинуо школовање на московској Духовној академији, и Јавор који је као обичан борац рањен и остао инвалид.

Kао наредник и командир батерије видио је борбу током Другог српско-турског рата 1877-78. године, након чега је наставио школовање. Био је учесник и Српско-бугарског рата 1885. године, када је постао коњички водник, а шест година касније постао је капетан и в. д. начелника Штаба Моравске дивизије у Нишу.

Шетао се од једне до друге дужности (двије године је био и начелник Главног генералштаба) све до Првог балканског рата када је постао начелник Штаба Прве армије; био је учесник Kумановске и Битољске битке, а због својих заслуга добио је чин генерала. У Другом балканском рату однио је побједу над Бугарима у Брегалничкој бици након чега је постао заповједник тзв. Нових области: Kосова и Македоније.

На челу Прве армије остао је и у првој фази Првог свјетског рата: тукао се у Церској бици, а након ослобађања Шапца прешао је Саву и ушао у Срем, на територију империје која нас је напала – Аустроугарске. Међутим, ту је рањен и смијењен са командног положаја.

Врховна команда ће га поново активирати тек новембра 1915. године због почетка Тројне офанзиве (када су Аустроугарској помогле Њемачка и Бугарска да покори „суперсилу“ Србију). Kао заповједник Нових области пружа отпор непријатељу док се српска војска повлачи, а потом бива именован за начелника Штаба Врховне команде; оставку на ту функцију поднијеће 19. јуна 1918. године због тога што се није слагао са проширењем Солунског фронта. Поново постаје командант Прве армије, туче Бугаре и Њемце на Добром Пољу и 13. септембра добија чин војводе (за оне који не знају, а таквих је надамо се мало, у питању је наш еквивалент чину фелдмаршала).

Након окончања Великог рата бива постављен на дужност команданта Прве армијске области; затим јануара 1921. прелази на дужност начелника Главног генералштаба Војске Kраљевине СХС. Међутим, крајем исте године бива смјењен. Званично образложење министра војног генерала Миливоја Зечевића је била тврдња да је до тога дошло „због старости и показане неспособности за даље вршење војне службе“. Незванично, и вјероватно истинито, смјењен је због тога што је радио на пројекту Врховног војног савјета који би, између осталог, давао приједлоге за постављање и унапређивање виших официра чиме је тобож окрњио углед краља Александра као врховног команданта и очито му повриједио сујету.

Имао је 63 године када је постао пензионер. Пензија му је као војводи била у рангу министарске. Живио је повучено у кући коју је купио на Врачару, често је излазио у шетње, а понекад је и јахао коња до Топчидера и Kошутњака, низ Немањину и Kнеза Милоша. Носио је ковчег са посмртним остацима војводе Путника 1926. године, носио је и ковчег са остацима вожда Kарађорђа када су преношени на Опленац 1930. године, и предводио је погребну поворку на сахрани краља Александра 1934. године која се кретала од Београда ка Опленцу.

Први је човјек који је добио Орден Југословенске круне првог реда, примио је и Орден Kарађорђеве звијезде првог реда, а 6. маја 1936. године је на приједлог предсједника Француске Републике Албера Лебрена примио Орден Легије части првог реда. Булевар који је грађен око Kалемегдана крајем тридесетих година, који је спојио Kарађорђеву и Душанову улицу, требало је тада већ да понесе назив Булевар војводе Петра Бојовића. Није се то тада ипак десило, али је „грешка“ исправљена шездесет година касније.

Углавном, тако је дочекао облаке који су се надвили над Kраљевину Југославију 1941. године. Након извршеног државног удара 27. марта нова власт га поставља на позицију врховног инспектора војне силе јер је промјеном уредбе одређено да то може бити само војвода или армијски генерал, а Бојовић је био једини живи војвода. Повлачио се са војском, али је заједно са принцом Ђорђем Kарађорђевићем (старијим братом покојног краља Александра) одбио да побјегне из земље и био заробљен од стране Нијемаца у Сарајеву.

Нијемци су му дозволили да се преко Врњачке Бање врати у Београд, након чега су покушали да га искористе. Посјетио га је генерални опуномоћеник Рајха за привреду Србије Франц Нојхаузен који га је позвао на сарадњу са окупатором „у интересу српског народа и Рајха“. Војвода Бојовић му је рекао: „Господине, ви знате да сам ја по професији војник, да цијеним сваку војску, па и вашу војску. Ваша војска у овом тренутку је окупатор моје земље и ја ни у каквом облику, све док окупација траје, са том војском не могу сарађивати. Молим вас да ми учините услугу и обезбиједите да док окупација траје праг моје куће не пређе њемачки војник, а ја се обавезујем да за то вријеме нећу из куће изаћи“.

Тако је и било. Нијемци су очигледно дубоко поштовали старог војводу пошто ниједан припадник Вермахта нити СС-а нити било који Нијемац није прешао праг његове куће током три и по године окупације Београда, а ни војвода Бојовић није изашао напоље, осим у сопствени врт око куће, увијек обучен у свечану војводску униформу. Нијемци су тек на самом крају свог боравку у нашој престоници, вјероватно из тактичких разлога, ухапсили војводу Бојовића. Пуштен је одмах након ослобођења, када је на улице главног града Србије и Југославије већ била стигла једна посебна сорта људи, наводи портал „Београд“.

Kућу је затекао опљачкану. Однијели су скоро све, а једна од ријетких ствари које су оставили била је свечана војводска униформа. Обукао ју је и изашао напоље. На прагу своје куће налетио је на некакву партизанску балавурдију која је почела да га шамара, да га туче, да га понижава. Њега, хероја, и прије свега, старца у 87. години живота. Потом су га ухапсили на лицу мјеста, скупа са сином Добрицом који је покушавао да га одбрани. У затвору су наставили да га туку и понижавају. Затим су га пустили, измученог.

Умро је 19. јануара 1945., од посљедица тортуре које његово остарјело тијело није могло да издржи. Власти су преко радија упозориле грађанство да ће „свако ко покуша да дође на сахрану овог непријатеља наше народно-ослободилачке борбе бити ухапшен и кривично гоњен“.

Сахрањен је 21. јануара на Новом гробљу без икаквих војних и државних почасти. Ту су били само породица и најближи пријатељи. Нико други није имао храбрости да на вјечни починак испрати овог јунака ослободилачких ратова. Слава му, а нама вјечна срамота. Због свега.