За само три дана, од 19. до 21. октобра 1941. године, у Крагујевцу и околним селима стијрељано је око 2.800 људи, међу њима и 300 ђака, а најмлађи Драгиша Николић имао је непуних 12 година. – „За цијелу Србију створити застрашујући примјер који мора погодити цјелокупно становништво”, ријечи су злогласног генерала Франца Бемеа, који је издао наредбу познату као „сто за једног”.

Лична документа страдалих у Крагујевцу

Овог 21. октобра навршава се осам деценија од крвавог пира њемачких војника који су у јесен 1941. године, за само три дана, у Крагујевцу и околним селима стријељали око 2.800 људи, међу њима и 300 ђака. Најмлађи Драгиша Николић имао је непуних 12 година када је погођен рафалима на стратишту у Шумарицама.

Крагујевац не заборавља злочин и невине жртве којима су посвећене октобарске комеморативне свечаности. Због тужног јубилеја, програм је ове године обимнији него претходних, а на Великом школском часу, крај Споменика стријељаним ђацима и професорима, биће изведена поема „Црни дан” Душка Радовића. Великом школском часу претходи помен Светим новомученицама крагујевачким које је СПЦ канонизовала.

Одлуком Народне скупштине РС, крагујевачки 21. октобар се од 2012. обиљежава као државни празник (радни дан) – Дан сјећања на српске жртве у Другом свјетском рату, с тим да је прије пар година пренос Великог школског часа скинут с првог програма РТС-а и пребачен на други, без образложења, како су нам рекли у Спомен-музеју „21. октобар”.

„Могло је да се преноси на првом програму у Југославији с двадесет милиона становника, а сада не може у Србији са седам милиона. Двапут сам писао РТС-у, нису ми одговорили. Зар се тако његује култура сећања”, пита се у разговору за „Политику” Ненад Карамијалковић, до прије годину дана помоћник директора Спомен-музеја „21. октобар”, данас директор Завода за заштиту споменика културе у Крагујевцу.

Поводом осамдесет година од трагедије која је обиљежила историју града, у Крагујевцу је приређен велики број манифестација. Осим традиционалних, као што су Међународни салон антиратне карикатуре, позоришни и музички фестивали „Јоакимфест” и „Октох”, у организацији Спомен-музеја „21. октобар” уприличено је представљање фотомонографије о Шумарицама Николе Говедарице, приказан је филм „Поглед у небо” Дејана Ђусића, а одржан је и научни скуп „Србија 1941. године”.

Временом су откривени нови детаљи о суровости њемачких окупационих трупа, али су разобличени и бројни митови кој су оптерећивали истину о страдању Крагујевчана, као што је онај о 7.000 стрељаних. Према подацима које је у књизи „Име и број” изнео историчар Станиша Бркић, дугогодишњи кустос Спомен-музеја „21. октобар”, нацисти су од 19. до 21. октобра 1941. године убили скоро 2.800 недужних цивила.

„Нисам јурио број већ податке о стријељанима. Прикупљао сам све што се могло прикупити, по архивама, од свједока трагедије, родбине убијених. Број се сам појавио. Октобра 1941. године у Крагујевцу и околним селима стријељано је 2.796 људи. За толико постоје подаци. Они су различитих нивоа, а минимум је био да постоји име, презиме, година и мјесто рођења. Број није коначан, али то више није питање стотина већ једног или два имена”, изјавио је Бркић 2007. године за „Политику”, након што је послије 25 година истраживања објавио своје капитално дјело.

Споменик стријељаним ђацима и професорима у Шумарицама, подигнут 1963. године, још ствара забуну. Понајвише због свог изгледа који подсјећа на римски број пет, а онда и због „Крваве бајке” Десанке Максимовић која у пјесми говори о „мученичкој смрти чете ђака у једном дану”. Зато многи и данас мисле како то монументално дјело вајара Миодрага Живковића носи назив „Пето три”. Провјером школских дневника из 1941. године, које брижљиво чува Историјски архив Шумадије са сједиштем у Крагујевцу, јасно се може видјети да из гимназијског одјељења „пето три” није стријељан ниједан ученик. Нажалост, на стратишта су одведени многи други крагујевачки гимназијалци, као и ученици других градских школа.

Заједно са ђацима, у Шумарицама су погубљени професор Милоје Павловић и директор Гимназије Лазар Пантелић. Међу стријељанима су и поп Андра Божић, један од оснивача Равногорског покрета у Шумадији, као и Десанка Максимовић, студенткиња медицине која се пре рата учланила у Комунистичку партију Југославије.

О бескрупулозности убица свједоче ријечи које својим војницима упућује злогласни генерал Франц Беме, који је 10. октобра издао наредбу познату као „сто за једног”, према којој је за сваког убијеног њемачког војника требало стријељати 100 људи, а за сваког рањеног 50.

„Ваш задатак је да прокрстарите земљом у којој се 1914. потоцима лила њемачка крв усљед подлости Срба, мушкараца и жена. Ви сте осветници тих мртвих. За цијелу Србију створити застрашујући примјер који мора погодити цјелокупно становништво”, осветнички је подстрекивао своје војнике на злочин генерал поражен у Првом светском рату.

Наредба „сто за једног” важила је само за Србе и није се односила на припаднике других народа који су чинили Краљевину Југославију. Генерал Беме је ову наредбу прослиједио Оту Дешу, команданту Краљева, а у Крагујевцу је примио командант Ото фон Бишофсхаузен. Стријељања су спровели мајор Паул Кениг и капетан Фриц Фидлер.

Повод за крваву одмазду био је догађај од 16. октобра 1941, када су код места Думача, између села Љуљаци и Баре, четници и партизани заједно напали њемачку колону која се враћала из Горњег Милановца, послије борби у којима је тај град запаљен. Припадници Гружанског четничког одреда и Крагујевачког партизанског одреда убили су девет и ранили 27 немачких војника из 3. батаљона 749. пјешадијског пука од којих је један убрзо подлегао повредама. Та несмотрена акција присталица оба антифашистичка покрета на тлу Србије – у смрт је одвела на хиљаде Крагујевчана, па и малољетну дјецу (млађе од 16 година).

Рација је почела 18. октобра увече, а прва стријељања су се одиграла дан касније, у селима Илићево, Маршић и Грошница, која су по процјени Нијемаца била „легла комунистичких бандита”. На Становљанском пољу стријељани су Јевреји, а највећи број грађана, међу којима је било и Рома, одведен је у топовске шупе у Шумарицама. Крагујевачки музеј чува опроштајна писма затвореника који су стријељани 21. октобра.

Божидар Миленковић, мајстор: „Мила Ружице, опрости ми све на посљедњем часу. Ево ти 850 динара, твој Божа.”

Лазар Петровић, радник: „Драга Лело, Секо и Бато, куцнуо је задњи час, опростите свом тати. Љуби вас све Лазар. Хтедох се сликати с тобом Лело, ал ти одгоди. Жао ми је.”

Павле Ивановић, гимназијалац, пише свом оцу не знајући да је и он у топовским шупама: „Тата, ја и Миша смо у топовским шупама. Донеси нам ручак, неки џемпер и неки ћилим. Донеси нам у теглици пекмез. Паја. Тата иди код директора ако вреди.”

Отац и син Никола и Александар Симић стријељани су заједно. Никола, инжењер: „Ја и Аца одлазимо заједно. Љуби вас отац, живите у слози.”

Јаков Медина, књиговођа: „Лебац сутра немојте послати.”

Стријељање у Шумарицама 21. октобра трајало је непрекидно од седам изјутра до два поподне. Имајући у виду да је у Крагујевцу уочи рата живјело око 30.000 људи, град је тада изгубио скоро 10 одсто становништа, углавном мушкараца између 16 и 60 година. То није сметало представницима Њемачког савеза за бригу о ратним гробовима да 2016. године упуте захтјев крагујевачким властима да се у Шумарицама подигне спомен-обиљежје њиховим војницима из Првог и Другог свјетског рата који су ту сахрањени.

Први помен у Шумарицама служен је 1942. године. Спомен-парк „Крагујевачки октобар” формиран је 1953, али тако што су крстови на гробницама претходно замијењени комунистичком петокраком. Велики школски час одржава се од 1964, а поема „Црни дан” Душка Радовића први пут је изведена прије пола вијека, 1971. године, када је централна манифестација октобарских комеморативних свечаности добила сценску форму коју је задржала до данас. Овогодишње извођење режирао је Драган Јаковљевић, а организатор је Спомен-музеј „21. октобар”, чије је препознатљиво здање подигнуто 1976. године. Кријући пројекат од комунистичких власти, архитекте Иван Антић и Иванка Распоповић направили су објекат који је изграђен по узору на косовску Грачаницу.