Седам дана после 20. октобра 1944. и ослобођења Београда од њемачке окупације неколико десетина југословенских партизана започели су, по описима спектакуларну, али до данас слабо научно истражену, акцију „чишћења” непријатељске војске. У подземљу.

Фотографије из државних архива и музеја Руске федерације биле су изложене на Тргу Републике у Београду

Из рушевина, подрума, шупа, али и канализације требало је истјерати сакривене нацисте, али и непријатеље из грађанског рата – припаднике четничког покрета и њихове сараднике.

О њиховим борбама се писало у медијима, неке сцене се појављују у култној партизанској серији „Отписани”, али историјских података о њима нема.

„За сада је то све што имамо. Могуће је да тих докумената има у још неотвореним архивама службе Државне безбједности, али на основу свједочења не можемо бити сигурни”, каже за ББЦ на српском историчар Милан Радановић.

Милка Краљевић, удовица команданта ове акције Гојка Краљевића каже за ББЦ на српском да је то била „јако опсежна операција, много младих је изгинуло.

„Неки од њих су завршили као психијатријски болесници и нису никада изашли. Велике су то трауме”, каже она.

Како је све почело?

Док се још у центру Београда славила слобода и играло коло на Теразијама, одјекнула је снажна експлозија гранате. То је био знак да се непријатељ још није у потпуности предао.

Милка Краљевић наводи да је то било у склопу операције „Циклон Југ немачких СС официра и диверзаната из Штутгарта”.

У књизи „Смрт је долазила из подземља”, новинара Мирка Јовићевића, која је писана на основу свједочења учесника, наводи се да се акција добила ово име, јер се односила само на Совјетски савез и Београд.

Наводно је у Београд септембра те године дошло 175 немачких диверзаната, који су знали све о граду, имали су мапе и јасне задатке.

Циљ им је био да, док се окосница немачке војске повлачи, минирају зграде, мостове, убијају руководиоце, али и сјеку водоводне и канализационе цјеви и трују храну.

„Они су се тамо искључиво школовали за позадинско дјеловање, кад се ослободи неки град да они остану и праве проблеме.ј„Фантастично су говорили српски, јако мало људи је могло да им уђе у траг”, каже и Краљевић.

У књизи, која велича партизанску борбу, за те немачке војнике каже се да су „људи звери – који су већ били избрисани са списка живих” и да су фанатично извршавали наређења и гинули за Фирера.

Коме се повјерава задатак?

Гојко Краљевић се са 16 година придружио партизанима и отишао у рат, гдје ће постати један од врсних диверзаната.

Умјесто са Шестом личком дивизијом, гдје је био комесар, да настави ка Сремском фронту, добио је наређење из Организације за заштиту народа (ОЗНА) да „пређе да чисти канализацију”.

ОЗНА је била претеча полиције и државне безбједности.

На Гојков 20. рођендан стиже наредба да предводи операцију кодног имена Грмеч и он, за три дана са друговима, које је тек упознао, први пут силази у подземље Београда.

„Није им било нимало лако. Улазите у мрак, не знате шта вас чека, не можете употребити оружје које имате, јер се рикошетом враћа у канализацији.

„Били су принуђени на борбу прса у прса. Није могла ни велика група да иде – седам до десет бораца”, наводи његова супруга Милка Краљевић.

Гојко је, додаје, ишао са свим групама. Нема ни хране ни воде. Улазили су у шахте и онда се кретали пузећи, јер нису могли да ходају нормално и чекају да им наиђу Немци.

„Ишли су стопу по стопу. Некада по два или три сата”, описује Краљевић.

По овим мотивима снимљен је филм у совјетско-југословенској копродукцији „Проверено нема мина”, са Бранком Плешом у главној улози.

Књига је писана на основу свједочења бораца, а највише Гојка Краљевића. Он ју је поклонио супрузи.

Историчар Милан Радановић је посебно изучавао битке за ослобођење Београда и прегледао архиву Корпуса народне одбране Југославије (КНОЈ) и тамо нема докумената о такозваној акцији „Циклон Југ”.О њој, осим у медијима на српском језику, ни на интернету нема много података, а сваки њемачки историчар коме је ББЦ упутио питања овим поводом сматрао је да није довољно упућен у тематику да о њој говори.

„Ја сам пробао да нађем неки траг у војним архивама, али нисам нашао, што не мора да значи да тога није било. „Постоји реална претпоставка да су њемачке снаге оставиле неке војнике да се баве позадинском делатношћу”, додаје Радановић. Пошто је већина историјских извора из тог периода одавно доступна јавности, овај историчар из Београда који сада живи у Загребу, оставља могућност и да се ради о измишљеној причи.

„Чак и да је тачно, иако звучи најатрактивније, та борба није била примарна, било је много мањих борби које су обиљежиле битку за ослобођење пријестонице”, напомиње Радановић.

Осамдесетих година књиге које популаризују партизански покрет нису биле реткост.

Врло је могуће да је Јовићевићева написана тако да може да буде занимљива за широку публику.