Династија Немањића је за собом оставила неке од најљепших и највреднијих задужбина, а између осталог и прелијепу Жичу, Милешеву и Сопоћане…

Династија Немањића

Владавина Стефана Немањића достигла је врхунац 1217. године када је успио да од папе Хонорија трећег добије краљевску круну и тако Србији прибави међународно признање, а себи надимак Првовенчани. Овај успјех употпуњен је двије године касније, када је напорима Саве Немањића, српској државној независности придодата и аутокефалност Српске архиепископије.

Посљедње године живота, усљед тешке болести, Стефан је провео као монах Симон. Године 1227. или 1228. Стефан је умро, након чега је прво сахрањен у Немањиној цркви у Студеници, да би његове мошти касније биле пренете у његову најзначајнију задужбину, Жичу.

Најљепши и најважнији манастир првог српског краља, надомак данашњег Краљева, грађен је и живописан у дугом периоду, од око 1208. до 1220. године. Након што је коначно завршен, постао је прво средиште аутокефалне Српске архиепископије у коме су након смрти похрањене мошти његовог ктитора.

Главна манастирска црква, посвећена је Вазнесењу Господњем и грађена је у тада општеприхваћеном рашком стилу црквене архитектуре.

Први слој живописа унутар цркве настао је око 1220. године, док други потиче из доба краља Милутина када је црква први пут обновљена и припада византијском стилу фрескописања, карактеристичном за епоху ренесансе палеолога.

Након великог војног и дипломатског узлета Србије, у доба двојице зачетника немањићке владарске лозе, услиједио је период стагнације, оличен у владавинама Стефанових синова, Радослава (1228-1234) и Владислава (1234-1243). Док је у периоду владавине првог Стефановог наследника, Србија пала под утицај епирске династије Анђела, Владислављев долазак на престо најавио је окретање ка бугарској владарској кући Асена.

Стефанови синови, наставили су породичну традицију подизања цркава и манастира. Стефан Радослав је подигао припрату Немањиној цркви Пресвете Богородице у Студеници, док је Стефан Владислав сазидао велелепну Милешеву, у коју су, након смрти, пренијете мошти Саве Немањића, оснивача самосталне Српске православне цркве. Овим правцем, наставио је и њихов најмлађи брат Урош први, саградивши чувене Сопоћане.

Животно дјело краља Владислава данас се налази поред рјечице Милешевке, у близини Пријепоља. Изградња овог манастира трајала је од 1218. до 1228. године. Средишња црква Светог везнесења Господњег зидана је по угледу на претходне владарске задужбине, Студеницу и Жичу и замишљена је као Владислављева гробна црква.

Њена прва надоградња извршена је већ 1235. године када је сазидана додатна спољашња припрата да би у њој биле сахрањене мошти Саве Немањића.

Црква је грађена у рашком стилу, а њен спољни изглед и данас плени својом љепотом и једноставношћу. Ипак, најлепшим остварењима у оквиру манастира, сматрају се милешевске фреске, међу којима се нарочито издваја чувени Бијели Анђео који се сматра једним од највећих остварења европског сликарства позног средњег вијека.

Своју најзначајнију задужбину, Краљ Урош је сазидао у другој половини своје владавине над самим извором ријеке Рашке по којој је прва српска држава понијела име.

Храм Св. Тројице који се налази у средишту манастирског комплекса представља још једно ремек дјело рашке школе, а живописи унутар цркве могу се по љепоти поредити са милешевским.

Велика отворена припрата са троспратним звоником, која данас краси цркву Св. Тројице, подигнута је ипак тек у доба краља Душана