27/10/2022
Временом, богомоља, до које се стиже макадамом и лошим шумским путељцима, скоро је заборављена. Тек понеки вјерник и залутали туриста дођу до цркве на сврљишким планинама. А тамо, огањ и даље гори! Отац Илија је у међувремену умро у Светој земљи. Јован Мандић је један од ходочасника који је са њим донио огањ из Израела.
– Пренијели смо га у железничком фењеру – каже Јован Мандић. – Када се свети огањ изнесе, народ који га први узме биће срећан. Протосинђел Јован Стојановић, старјешина манастира, прије неколико година је открио богатства ове богомоље.
– Поред огња, чувамо икону са ликом светог Јована, која је мироточива од 1998. године – причао је отац Јован.
Судбина се често најављивала у овом манастиру. Отац Илија је 1998. године, годину дана прије НАТО бомбардовања, од пријатеља из Грчке тражио помоћ да се протумачи што се наше кандило непрестано љуља и када нема ветра, и добио је јасан одговор да стиже опасност са небеса.
– Чувамо два ребра и кости светаца из Јерусалима, а икона нам је исцелитељска. Захвални вјерници су од сребра излили сваки орган који им је излечен по боравку у овом манастиру. Отац Јован је причао је и да је један припадник 63. падобранске јединице прије одласка на Космет дошао у манастир и да му је поклоњен примјерак Светог писма.
– Требаће ти – тако му је речено на извињење војника што у Бога до краја не вјерује. На Космету је погођен, а зрно је остало у Светом писму, наводе Нишке вести.
Послије Октобарске револуције у Русији, у манастир долазе руске монахиње, које ту оснивају школу за слијепе. Према једном предању, војвода Стеван Синђелић се са својим ратницима причестио у манастиру прије погибије на Чегру.
И данас постоје остаци камених грађевина које су дијелиле Карађорђеву Србију и Отоманску империју на почетку 19. вијека. Граница је тик до извора са водом за коју народ вјерује да је чудотворна.
