„Знање о прошлости никада није коначно, оно је увијек “селективна реконструкција” прошлих догађаја испуњена контроверзама“, написао је у једној научној расправи професор Љубодраг Димић, која је посвећена историографским тумачењима историје двадесетог вијека.

ЗАШТО НИЈЕ СТВОРЕНА ВЕЛИКА СРБИЈА

У времену у коме живимо доминирају кризе (економска, морална, криза система вриједности) и оно је самим тим, такође, контроверзно. Додатно оптерећење овако сложеној садашњици, представља и суоченост са непрегледном масом контроверзних писаца историјских текстова, који се баве контроверзним временима и позивају на разне изворе. Све те противрјечности, саме по себи, стварају атмосферу која отежава спремност друштва у цјелини да се суочи и прихвати истину о себи и “уђе у дијалог” са епохом.

Попуштање партијских стега послије смрти Јосипа Броза Тита, продубљивање југословенске кризе и распад државе пробудили су глад народа за “истинама из историје”. Тражиле су сензације, тајне завјере, шпијунске активности појединаца, паралелни животи појединих личности… Новинари, публицисти и писци били су бржи од историчара.

У периоду порађања вишестраначја, на једном округлом столу, на коме су се ломила копља између власти и опозиције, најпопуларнији лидер међу онима који су “рушили режим”, назван “краљем српских тргова”, Вук Драшковић, изнио је своју истину “да опозиција никада није побиједила у Србији”. И те његове ријечи, попут мантре, биће понављане наредних неколико година. Да несрећа буде већа на њих ће се позивати и понеки академик. Протећи ће много воде Савом и Дунавом док на видјело нису испливале историјске чињенице које говоре нешто сасвим друго.

Тако се последњих година, по истом принципу утиска, на стуб срама излажу краљ Александар и Никола Пашић, због њихове одлуке да не “прихвате” Лондонски уговор, оптужујући их да су стварањем Југославије створили предуслове за нечувени геноцид над српским народом у злочиначкој творевини Анте Павелића – НДХ. Појединци иду чак и до тврдњи да у тим условима не би дошло до “партизанске револуције” и комунистичке власти на овом простору. Међутим, овај њихов противрјечан историјски потез, по свему судећи, није био посљедица задојености југословенством и државничком мегаломанијом, већ сплетом контроверзних околности.

У априлу ове године навршило се 105 година од када су се далеке 1915. представници три силе Антанте (Велика Британија, Француска и Русија) састале у Лондону да са Италијом договоре услове за њено ступање у рат на страни савезника. И тај догађај, попут многих из наше прошлости, код нас ће, у зависности од политичких и идеолошких околности, бити разнолико тумачен и објашњаван.

Овај договор, који ће остати забиљежен у историји као Лондонски уговор, потписали су маркиз Марчезе Империјали, амбасадор Његовог величанства краља Италије, сер Едвард Греј, главни државни секретар Његовог британског величанства за иностране послове, Павле Цамбони, амбасадор Француске републике, и гроф Де Бенцкендорф, амбасадор Његовог величанства цара свих Руса.

Почетком Првог свјетског рата већина земаља Старог континента одабрала је страну, али не све. Антанта и Централне силе бориле су се за наклоност Бугарске, Румуније, Османског царства, а највише за – Италију. За земљу која је имала око 36 милиона људи, готово колико и Француска и изузетан стратешки значај. Зато Британија, Француска и Русија средоземну краљевину уводе у “прву поставу” Антанте. Свјесна своје важности, Италија је тражила много, и то је и добила. Савезници су једва успјели да се из документа избаци клаузула о забрани будућег уједињења Србије и Црне Горе.

За улазак у рат на страни Антанте, Италија је требало да добије Трентино и јужни Тирол до Бренера, затим Трст, Горицу и Градишку, део Јулијских Алпа, читаву Истру до Кварнера, укључујући Волоско, Матуље и Кастав, Црес и Лошињ с низом мањих околних острва, дио сјеверне и средње Далмације, острва у сјеверној и средњој Далмацији, од Пага до Мљета… Обећани су још албанска обала око Валоне, Анадолија и Додеканеска острва у Малој Азији и проширење колонија у Африци.

Иако су савезници цијели посао око закључења Лондонског уговора обавили иза леђа Србије, не обавештавајући је уопште о намјери да се договарају са Италијом, у члану пет овог документа било је записано да Србији и Црној Гори припада “цијела обала од Кап Планке (односно од рта Плоче у близини Трогира), до ријеке Дрим (Албанија) са лукама Сплитом, Дубровником, Котором, Баром, Улцињем, као и Сан Ђовани ди Медуа (у Албанији), полуострво Пељешац, острва Велики и Мали Древник, Чијово, Шолта, Брач, Јакљан и Колочеп. Ако би савезницима припала Славонија, она би била уступљена Србији.

“Великодушност” савезника у Лондону је заправо био покушај компензације како би Србија уступила Бугарској дио Македоније. Да би привољели званичну Софију да приђе њиховом табору, највиши представници Антанте, вршили су сталан притисак на краља Александра и Пашића да уступе територије које су јој и међународним уговором признате. Истовремено, савезници су преговарали са Румунијом и за њено учешће у рату нудили су Банат.

Војна конвенција Антанте са Италијом, међутим, предвидела је и могућност стварања самосталне државе Хрватске. То је посебно узнемирило регента Александра, који је одмах схватио да би у том случају Хрватска и Србија имале претензија на исте области. И одмах се кренуло у дипломатску иницијативу – Пашић преко посланика у Петрограду, Паризу, Лондону и Риму, а Александар у личним контактима са кључним људима у Паризу и Лондону. У Русију се шаљу научници Љуба Стојановић и Александар Белић, са документованим меморандумом “Савремено српско национално питање”. У њему је објашњено да се српско питање не рјешава само прикључењем Босне и Херцеговине и изласком на море. Јер, ако се питање Хрватске издвојено рјешава, онда се тиме не рјешава целокупно српско питање, будући да су у Хрватској Хрвати помјешани са Србима.

И ту ступа на сцену “државнички резон” и одлука да се одбије приједлог из Лондонског уговора. Као прво, савезници нису прихватили захтјеве српске владе да дају бар неку писану изјаву као правни основ да ће добити обећане територије. А друго и да је, хипотетички речено, прихваћена и остварена ова понуда, то је подразумијевало да би била формирана и хрватска држава. У тој проширеној Србији живјело би око милион и по Хрвата, готово половина ове нације. Друга половина би живјела у Хрватској. Са Хрватима на сјеверној граници, муслиманима у БиХ и Санџаку, Шиптарима на Косову и Метохији, потом са Нијемцима и Мађарима у Војводини, Срби би били готово мањина у таквој држави, са истим националним проблемима.

Другим ријечима, вођству Србије и није преостајало ништа друго до да се опредјели за заједничку државу са Хрватима и Словенцима јер је један од главних ратних циљева био да Срби коначно буду окупљени “под истим кровом”. У међувремену, промјениле су се многе околности на ширем плану. Октобарска револуција искључила је улогу Русије у стварању нове политичке карте Европе. Велика Британија и САД су до лета 1918. подржавале идеју да се Аустроугарска послије завршетка рата обнови. Предсједник Вилсон је тај званични став владе САД изнио у својој чувеној поруци америчком конгресу.

Међутим, готово преко ноћи, долази до наглог обрта у њиховим погледима на будућност Хабзбуршке монархије, када је аустроугарски цар Карло (који је на престолу замјенио Фрању Јосипа послије његове смрти), 12. маја 1918. потписао обавезу да ће “неопозиво везати судбину своје монархије за Њемачку, без обзира на успјех или неуспјех њемачког оружја”. Ратни циљеви Вашингтона и Лондона су хитно били измјењени и сада су гласили: Аустроугарска се мора бацити на кољена и територијално раскомадати.

Територијална трансакција

Како би од Београда добили пристанак за “одређену територијалну трансакцију”, Енглези су били вољни не само да обнове ратом опустошену Србију, него да јој дају статус и значај “велике Србије”. То најбоље показује садржај меморандума који је половином јануара 1915. енглески министар иностраних послова Едвард Греј упутио руској влади и у којем се каже: “Ако српска влада гарантује Бугарској дијелове Македоније, српске аспирације за великом Србијом, укључујући дио јадранске обале, биће задовољене.”

Овај меморандум на најбољи начин демантује тврдње појединих злонамјерних западних политичара, историчара и новинара, да је појам и израз “велика Србија” био одомаћен у Београду.