Прије него што дамо одговор на постављено питање, запитајмо се када је уопште настала идеја о потреби за градским грбом.

Брод на грбу Београда

Природно, то се десило када је Београд први пут проглашен пријестоницом, што се десило на самом почетку 15. вијека под влашћу деспота Стефана Лазаревића. Нажалост, не постоји документ који може са сигурношћу да нам дочара како је заиста могао да изгледа. Забиљежено је да се развијао и мијењао како је град падао од различите власти, све до времена Турака чији систем и култура нису познавали овакве симболе и обиљежја. Тако сљедује пет вијекова без помена ичега сличног све до 18. вијека када ту улогу преузима Аустрија. Утиснут је на печат који ће се користити у званичне сврхе, а овај грб остати непромијењен (и ријетко употребљаван) све до почетка XX вијека када се јавља прва иницијатива за грбом који ће вјерно представљати свој град, и први пут икада – домаћу, српску власт.

Одбор уметника, хералдичара (хералдика – наука о грбовима) и државних савјетика окупио се 1931. и формирао прави одбор који се састајао у циљу озбиљног браинсторминга, размјене идеја и елемената који ће чинити грб пријестонице. Постављени су „каменови темељци“ на којима ће се градити слика:

• грб мора имати облик штита
• биће осликан националним бојама – црвеном, плавом и бијелом
• главни елементи на грбу биће ријека, лађа, бијеле зидине са кулом и капијом.

Расписан је конкурс на коме је побједу однио млади сликар из Београда, Ђорђе Андрејевић Кун (1904-1964). То је исти грб који познајемо и данас. Ђорђево визуелно рјешење одабрало је плаву за боју штита, који истовремено симболише и ведро небо и бољу будућност, а бијелу за зидине Калемегдана које лако препознајемо, наводи портал 011.инфо. Његова широм отворена капија симболише слободу града. Ријека у дну представља исконску снагу Београда, а обојена је црвеном да ода пошту вјечитом страдању и бурној историји сто пута рушеног града. Тако долазимо до једине мистерије на овом грбу – брода са пуним једрима. Његова симболика нас враћа у прве вијекове нове ере и жели да представи старину града и мноштво култура које су на њему оставиле траг – у питању је римска лађа и давни настанак Сингидунума.

Свети Сава на грбу Београда

Прије коначног рјешења, коју деценију раније, било је и других приједлога којима није успјело да постану симбол пријестонице. Стварање Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца родило је нову потребу за стварањем националних симбола. Један од њих је предложен 1914. године и представљао је лик Светог Саве на плавом пољу. Како се градски оци нису могли сложити да је Сава заштитник града, већ његових просвјетитеља, приједлог је одбијен. Срећом, јер је у овом тренутку држава бројала бар трећину грађана који нису били православне вјероисповести. Следи серија ратова која зауставља ову расправу и ставља је, у најмању руку, у трећи план.

Тек 2003. се поново окупља група стручњака са мисијом да осавремени градске симболе. Грб је дотјеран са неколико мањих поправки, а затим потпуно формиран велики грб – двоглави сребрни орао који у канџама држи мач и грану ловора, симбол вјечности и бесмртности. Двоглави орао, један од светски најраспрострањенијих националних симбола, рађа се још у антици Блиског истока, као симбол достојанства. Под београдским сребрним орлом су двије храстове гране, украшене одличјима и града – Орден Крста витеза Легије части, Орден Карађорђеве звезде са мачевима, Орден народног хероја и Чехословачки ратни крст, док му на грудима почива основни грб Београда.