Преговарао је с Турском и Русијом и тиме успоставио прве дипломатске контакте српских устаника са страним државама.

Прота Матија Ненадовић

Прота Матија Ненадовић рођен је на данашњи дан, 26. фебруара 1777. године.

Био је војвода из Првог српског устанка, први предсједник Правитељствујушчег совјета и дипломата. Био је син кнеза Алексе Ненадовића, погубљеног у Сјечи кнезова. Са стрицем Јаковом покренуо Први српски устанак у ваљевској и шабачкој нахији. Преговарао је с Турском и Русијом и тиме успоставио прве дипломатске контакте српских устаника са страним државама. Његови „Мемоари”, поред књижевне вриједности, представљају и драгоцјен документ времена, пише Википедиа.

Рани живот

Родио се 26. фебруара/10. марта 1777. године у селу Бранковини код Ваљева, као син Алексе Ненадовића, кнеза ваљевске Тамнаве и Посавине и мајке Јоване рођ. Ђелмашевић из Гвозденовића. Његови преци су се из Бирца код Никшића крајем 17. вијека доселили најпре у Осечину у подгорској кнежевини Ваљевске нахије, а половином 18. вијека су прешли у Бранковину. Његов отац Алекса је погубљен 1804. као жртва Сјече кнезова, која је била повод за подизање Првог српског устанка.

Школовао се у мјесту рођења, код породичног пароха, попа Станоја, од кога је научио да чита и пише. Након пада Кочине крајине породица му је избјегла у Срем, па је наставио школовање у Купинову. Црквено пјевање и богословију учио је у Ашањи. Послије су се вратили у Бранковину, па је у шеснаестој години постао поп (1793), а брзо послије тога и прота (1795). Као поп, у Бранковини је уводио ред у црквене обреде, по угледу на црквени живот у Срему.

Први српски устанак

Отац га је упутио у послове око припремања устанка, а 1803. га је слао у Сарајево, да преговара око проширивања устанка. Послије Сече кнезова 1804, када је убијен и његов отац, напустио је кућу. Пошто је стигла вијест о устанку у Шумадији, међу првима се прикључио покрету и дизао читав ваљевски крај. Са стрицем Јаковом, био је један од покретача Првог српског устанка. Почео је да диже читав крај и 27. фебруара је на вису изнад Бранковине побо тробојни барјак са три крста. Почело је окупљање око тог барјака, па је већ за дан ту било окупљено 700 устаника. Прота је оставио устанике свом стрицу Јакову Ненадовићу, а сам је кренуо у Земун по барут. Из Земуна је поред барута и муниције повео и Дел-Ахмета, бимбашу и Хаџи Мустафа-пашиног сина. Везира Хаџи Мустафа-пашу су дахије убиле 1801. Прота је успут лагао и подизао народ тврдећи да султан није против Срба, него да је Хаџи-Мустафином сину дао да покупи војску да се освети дахијама, а Дел-Ахмет је све то потврђивао.

Учествовао је у ослобађању Ваљева и Шапца (1804), Карановца, Ужица и Смедерева (1805) и Београда. Посебно се истакао у боју на Мишару (1806),[4] када је са својим одредом напао турску позадину и изазвао међу њима велику пометњу. Када је у јуну 1807. рањен Јаков Ненадовић, заповједник западне устаничке војске, прота га је замјењивао на тој дужности.

За вријеме устанка је био први предсједник Управног одбора – Правитељствујушчег совјета, од љета 1805, до половине 1807. Тада је саставио казнени законик за Србију.

Посебан таленат је показао у управним и дипломатским пословима, које је стекао уз оца. Био је и један од људи који су најмудрије знали да преговарају са Турцима. Са Петром Чардаклијом и Јованом Протићем путовао је 1804. године у Русију да придобије њихову владу за устанак и тражи помоћ. Одатле се вратио почетком 1805. Из Срема је, уз помоћ својих тамошњих познаника, обезбјеђивао оружје и муницију за устанике. У фебруару 1806. године са Божом Грујовићем и Милошем Урошевићем боравио је у Бечу, да би издејствовали дозволу за увоз у Србију хране и оружја, али нису имали великог успјеха. У Босни је такође преговарао о примирју са тамошњим Турцима.

Именован је 1811. за ваљевског војводу и под своју управу добио 34 села и двије варошице, Уб и Палеж.

Учествовао је и заједно са Милошем Обреновићем и Стојаном Чупићем у боју на Равњу, када су Срби пружили посљедњи отпор Турцима на западу. Међу посљедњима се у јесен 1813. године склонио у Срем, прешавши Саву код Купинова. Тада се најприје састао са Карађорђем, у манастиру Фенек. За вријеме емиграције (1813—1815) радио на томе да заинтересује велике силе, а нарочито Русију за судбину Србије. За вријеме Бечког конгреса није напуштао аустријску престоницу. Преговарао је са руским царом у Бечу, око помоћи устаницима.

Други српски устанак

По избијању Другог српског устанка, од 1815, настојао је да покаже страним силама нови покрет, као дјело крајњег протеста унесрећеног народа, а затим је поново прешао у Србију да помогне кнезу Милошу, исто као што је помагао и Карађорђу.

Ослобођена Србија

Пошто се најпре добро слагао са кнезом, добијао је многе важне и поверљиве послове, а наставио је да ради и када њихови односи више нису били тако добри. У ослобођеној Србији био је обор-кнез Ваљевске нахије и засједао је у Народној канцеларији у Београду. Али како му са кнезом није увек ишло лако, у неколико наврата је падао у немилост, па је онда опет позиван. Оптужен је 1817. за завјеру против кнеза Милоша и смјењен са кнежевске дужности, али је на њу враћен већ идуће године. У периоду 1821—24. живио је повучено у Бранковини, уз ограничење да се не мијеша у политику. Затим је у новембру 1827. почео да ради на администрацији Посавске кнежине, па се поново повукао децембра 1831. године.

Један од задњих послова био је у Ваљевском суду, на који је сам дао оставку, послије чега се повукао, добивши пензију, уз ослобађање од плаћања данка и кулука.

Од 1832. до 1838. живио је повучено у Бранковини, подучавајући своју дјецу и пишући мемоаре, започете највјероватније још 1826. Тада је саградио школу и нову цркву. Као пензионер је отвореније пришао опозицији против кнеза, тражећи да се ограничи његова лична самовоља. Када је 1838. основан државни савјет, постао је један од угледних уставобранитеља и присталица русофилске политике. Био је члан комисије, која је спремала Устав за Србију, а 1839. постао је члан Државног савјета.

Са Томом Вучићем Перишићем и Аврамом Петронијевићем је прогнан из Србије 1840. Морао је да тражи заштиту у Цариграду, што га је ставило у веома тежак положај. Незадовољан и са непријатним искуствима, затим се вратио у Србију, поново као пензионер. По обарању династије Обреновића, 1842. поново је постао државни савјетник. Кнезу Александру је учинио велику услугу гушећи са својим људима Катанску буну 1844.

Члан Друштва српске словесности је постао 10/22. фебруара 1845.

Учествовао је у Мајској скупштини 1848. године у Сремским Карловцима и краће вријеме био члан војног и народног одбора. Повукао се 1852. године, када је затражио пензију и отишао у Ваљево. Преминуо је 29. новембра/11. децембра 1854. године у Ваљеву, а свечано је сахрањен у Бранковини, у породичној гробници. На груди му је положено Мало јеванђеље, које је добио на поклон у Русији, на које су се заклели чланови првог српског Совјета. Ту је остало до погреба протиног сина Љубомира Ненадовића 1895.

Породица

Женио се два пута. У првом браку, са Мирјаном Хаџић, сестром Које Ивановића из Свилеуве имао је десеторо дјеце, која су сва рано умрла, а 1808. остао је удовац. По кнежевом одобрењу и поред тога што је био прота, оженио се други пут вјероватно 1816, са удовицом Јованком или Јованом – Јоком Милићевић из Раиловића. Из другог брака је имао ћерку Марију – Мару (1817—1908), удату за Јеремију Станојевића, Светозара, државног чиновника, Александра (1820—1842), Љубомира, књижевника и Михаила.

Изглед

Био је умереног раста, космат, под старост ћелав, лијепе браде. Јако је уважавао свештенички чин, а свештеничко одјело је носио до смрти.

Споменик

У Ваљеву је подигнут споменик вајара Миломира Јевтића (1984), а Милован Данојлић је у стиховима изнио своје виђење његових дипломатских акција у Русији и Бечу.

Књига

Написао је књигу својих сјећања „Мемоари“. Његови „Мемоари“, поред књижевне вриједности, представљају драгоцјен документ времена.

У више градова постоје улице које носе његово име, као и основна школа у родној Бранковини.

Одликован је турским Орденом славе.

Чувен је један његов цитат.

”Нађемо једнога сељака, те нам отеса и начини од липовине астал и две клупе; наместимо у једну собицу; простремо једну мараму на астал, метнемо свето еванђелије и манастирски крст, и око тога чинимо заседаније — прота Матија Ненадовић, о првом засједању Правитељствујушчег совјета, одржаном у манастиру Вољавча.