13/08/2021
Његова породица, када су дјеца започела школовање, била је у веома лошем положају. Но, упркос томе родитељи Михаила и његовог брата Владимира, који је био млађи пет година од њега, продали су кућу у Јагодини и преселили се у Београд. У том граду Михаило Илић уписује Прву београдску гимназију и веома озбиљно је схватио цијелу жртву својих родитеља, те се веома посветио књизи.
Неколико мјесеци послије Преображенске скупштине, уписује Војну академију, која се у вријеме док је студирао звала Артиљеријска школа, а наставни кадар школе чинили су најобразованији српски официри.
Михаило је глава породице постао када је његов отац рањен, а потом и преминуо после обрачуна на Чукур чесми 15. јуна 1862. године. Постаје глава породице и брине за болесног брата и мајку, наводи „србијаднас“.
Редовно је писао у најстаријем српском војном часопису који се звао „Војин“ основан 1864. године. Нека од његових најпознатијих дјела су: „Писменост у нашој војсци“ (1868) и „Нешто о географском склопу ужичког округа“ (1869). Касније је писао за научни дио часописа „Отаџбина“ гдје 1875. године има неколико објављених чланака: „Предео с ону страну Шара, топограф. војничке и путничке црте“ у коме је описао пут до Солуна и утиске о њему, затим „Путови у југозападној Србији, са једном скицом“, „Моравска клисура међу Овчаром и Кабларом“…
Погинуо је 5. септембра 1876. године као командант Ужичке бригаде 2. класе. Његово тијело је пребачено у Ужице. Прво је сахрањен на Ташмајдану у Београду, код старе Цркве Светог Марка, а када је саграђено Ново гробље, мајор Илићев гроб је пребачен тамо. Такође, између Првог и Другог свјетског рата над гробом је подгинут обелиск са натписом: „Ђенералштабном мајору Михаилу Илићу – Јаворском јунаку – Захвална отаџбина“.
Постоји и пјесма о његовој храбрости која се пјевала уз гусле, а радо су му његови војници пјевали: „Ој Илићу други Обилићу, да је таки још мајора било, ми би тада дошли на Косово“.