СРБИ-логораши у Норвешкој за вријеме Другог свјетског рата били су изгладњивани, убијани, остајали су без хране и одјеће, док су им неки добри људи, неријетко и дјеца, ризикујући свој живот, помагали колико су могли, дијелећи храну и одјећу.

Остављали су им хљеб поред пута којим су сваког дана пролазили у колони, одлазећи да граде пут до Финске.

Током Другог свјетског рата око 4.000 Срба интернирано је у нацистичке логоре у Норвешкој, а више од половине никада се није вратило својим кућама.

Осим тога, историјски подаци показују да су више од 95 одсто страдалих у логорима ове скандинавске земље за вријеме Другог свјетског рата били – Срби. Међу њима и 33 дјеце. О овој неспорној чињеници на часовима историје, нажалост, не учи се довољно ни у Србији, ни у Норвешкој.

СВЈЕДОЦИ СЕ САМИ ЈАВЉАЛИ

ЈУНА прошле године, Кнут Фловик Торесен, норвешки историчар и писац, дао је интервју Јелени Стојковић, дописници “Вечерњих новости” из Врања. Тада је рекао да би волио да све из истраживања о страдању Срба у Норвешкој буде у филму. Од тада су “Новости” кроз десетине текстова пратиле снимање овог документарца, од прве до посљедње клапе. Многи наши читаоци, касније саговорници у филму, баш из “Новости” су сазнали за снимање и преко наше редакције ступили су у контакт са редитељем и продуцентом.

– Филм приказује ужасну патњу српског народа из тог времена, која не смије бити заборављена – каже режисер Палмквист за “Новости”. – Говори о Србима логорашима, али и оним добрим Норвежанима који су им помагали у тим данима патње. Овај филм смо направили да не бисмо заборавили историју и оно што се десило пре 80 година у Норвешкој, али да нам се то више никада не понови.

Милорад Ћебић (93) из Београда један је од учесника у филму. Свједочи о интернирању својих пет стричева који се никада нису вратили из Норвешке. Породица Ћебић из Бранковића код Рогатице у Републици Српској била је изложена и њемачком и усташком терору. Осим његових пет стричева, још тројица мјештана депортована су у логор смрти у Норвешкој. Од њих осморице, само су се двјојица вратила у Србију по окончању рата.

– Са 93 године дочекао сам да свједочим шта је било са нашим народом, како су Срби пропатили, гдје су све страдали. Шта да кажем осим да се захвалим свим Норвежанима што су нам ово приказали – рекао је Милорад Ћебић за “Новости”.

Сведочење о интернираним рођацима у филму дало је и двоје Нишлија, Јелена Пауновић и Миодраг Јоцић. Јелена је у Норвешкој изгубила ујака, који је тамо и стрељан. Имао је 22 године, а о његовој смрти породицу је обавијестио Црвени крст тек 1945. Миодрагу је у норвешком логору страдао стриц, за којег каже да је био један од организатора партизанских одреда у нишком крају. Седморо њих заробљено је 1942. и одведено у логор на Црвеном крсту, а одатле у Норвешку.

Филм “Логор смрти у Карашјоку” представља историјско благо које смо као народ добили заслугом Србина из Норвешке, продуцента Бранка Димовића Димеског, пореклом са КиМ.