По јунаштву, поуздању и одлучности, чувеном имену и добром гласу — стајао је у почетку устанка Васа Чарапић, војвода грочански, уза самога Вожда Карађорђа. Тако га је и песма народна ставила, одредивши му завидно друштво у лепим стиховима:

Васа Чарапић, војвода грочански

Београде, што си потамнео?

А како ти потамнити нећу,

Кад ме бију са четири стране:

С једне стране даре од Русије,

С друге стране од Беча ћесаре,

С треће стране Петровићу Ђорђе,

А с четврте Чарапићу Васо!

Налазећи се на врхунцу такве славе, Чарапић је јуначки погинуо на бедемима тврдога Београда у зору 30. новембра – на Св. Андрију- 1806. године. Шта је Србима значила смрт његова свједочи народно певање по освојењу Београда:

Београде велика радости!

Чарапићу велика жалости!

Београд се од Турака узе,

Али соко Чарапићу паде!

Али нам се чини, да то још боље казује забиљешка. М. Ђ. Милићевића, коме је Петар Јокић, стари буљубаша Вождов, у перо казивао догађаје из тога доба. “Казавши — вели Милићевић — како је Чарапић пао, Јокић се загушио од плача, и дуго, после тога, није могао наставити причања”. Тако је стари борац жалио за ненакнадним јунаком пуних четрдесет и шест година касније.

Васа Чарапић родио се у Белом Потоку, селу под Авалом, а породица му је старином из Куча.

У Кочиној Крајини и Васа се борио против Турака као млад добровољац, а по свршеном рату, кад Турци поново земљом овладаше, изабран је био на скупштини нахијској за кнеза нахије грочанске. Вршећи ту дужност, Васа је изишао веома на глас као разборит и одлучан старјешина. Стога је и сам био у крваву списку београдских дахија заједно са братом од стрица, Марком. Сазнавши то, Чарапићи су се чували ближе Авали и гледали су да избегну потребу слазити у Београд. Али кад Марко Чарапић паде као једна од првих жртава дахиске сече кнезова, Васа виде да је дошло доба друкчијега рада. Склони се, за време, на Авалу, размишљајући шта ће чинити у шуми од мраза оголелој, ако би га Турци стали тражити. Зима је измицала а топлији су дани освајали — и Васа ускоро угледа да је глог почео листати. Јунак плану и оживе, извади малену сребрну пару и удену у глог, да га тиме дарује, па груну из пиштоља и радосно кликну: “Чик сад, Туро! Гора олиста: Васа стече крила!”

У том је почео устанак.

Кад се послије српске недаће на Јагодини, у самом почетку ратовања, враћао у Београд опаки дахија Кучук-Алија са страшним имењаком својим Гушанцем и његовим бесним крџалијама — причекао их је Чарапић с мало друштва у заседи и од њих учинио покор. Послије тога су се Турци пажљивије затварали у својим кућама у Београду.

Остављајући на страну друге бојеве, у којима се Чарапић тако одликовао да је стекао права и слободе ићи у свако доба Вожду под чадор без пријављивања — застаћемо на најславнијем догађају, на освојењу Београда, чему је Чарапић свесно тежио још од самога почетка устанка.

У том славном и крвавом боју Васа је водио своју војску и Вождову гарду на најтврђу Стамбол-капију, освојио је, ушао у варош и побједнички пошао у помоћ браћи која су нападала на четврту — Видин-капију. У највећој сечи војвода Чарапић окрете се својој војсци и викну: “За мном те јунаци!” У том тренутку погоди га тане и он паде, смртно рањен, при уласку у Београд за чију је слободу живео и за чију је славу умро. Војници његови изнесоше војводу свога на носилима од пушака у главни стан српске војске, на Таш-Мајдан, где храбри ратник предаде душу Господу, остављајући аманет да га сахране код манастира Раковице у близини Београда, гдје и данас почива.

На мјесту гдје је Чарапић пао почиње данас жива “Чарапићева улица” слободнога Београда, наводи се у публикацији „Знаменити Срби 19.вијека“