На караули Кошаре били су сви сјајни пси (Нез, Црни, Максимилијан…), али Листер је био синоним за достојанство, храброст и оданост. Ово је прича о псу који је својим завијањем заувијек оставио печат пријатељства и саборништва.

ПАС КОЈИ ЈЕ ВОЛИО И ЧУВАО ВОЈСКУ

Био је омиљен међу војском, и врло препознатљив по томе да не воли друге псе. Али његове очи су откривале велику љубав према људима и војницима, колико год је он то хтио да сакрије.

Чин мајора је добио због изузетно добро извршених задатака, откривања, заплијене наоружања, па и неколико убистава шиптара у ратним околностима и илегалаца у мирнодопским условима. У служби Отаџбине, још од ’92., несебично је давао своје тијело и свој ум. Иако мирнодопски, услови на граници, и сама служба је била најтежа, поготово када су Проклетије у питању.

Постоји прича да је ’95., својом прибраношћу спасао себе, војску, мечиће и мечку општег покоља.

Наиме једно вече је војска копала рупу у коју би затрпавали смеће, и одједном је у мраку зашушкало нешто, на шта је војска тада била убјеђена да су људски кораци, упереним пушкама ка том мјесту уз повике „Војска Југославије стој!”, нико се није одазивао. Листер је био препознатљиво затегнут као струна, али се није попео на задње две ноге (што је био знак да је животиња), него му се длака накостријешила дуж кичме, али није режао као обично и помјерао уши да би дао знак да је човјек… Војска је због њега остала прибрана и није припуцала, па је бљесак логорске ватре открио да су то заправо мечићи и мечка, који су хвала Богу наставили својим путем…

И 1998. слична ситуација код граничног камена Ц4 у правцу карауле Морина, са својим керовођом, Листер је кренуо у патролу, па се попео на двије ноге, у том тренутку је искочио медвјед, и Листер није ни зацвилио ни залајао, тако је обучаван да не одаје свој и војников положај, медвјед их је видио али је због Листеровог држања само, уз крике, протутњао даље…

За вријеме ратног стања, никада није био уплашен, чак ни поред онолике артиљерије и авиобомби, достојанствено је држао положај. На команду „чувај”, лицу које је чувао ни Ђаво није смио прићи. Поред неколико убистава које је имао за вријеме своје службе, када год био прошао на том мјесту гдје је задавио терористу, ту би се узнемирио, режао и залајао пар пута. Команда „Листер НАПРЕД!”, без поговора је ишао 50м напред и гледао лијево – десно, мува му није могла промаћи на стотине метара, а ако му вјетар служи, поред оштрог вида, њушио је и на километре.

Посљедњи пут је зацвилио на Васкрс 11. априла 1999. до краја одан уз свог тадашњег водника Васојевића „Јагуара”, остао је до самог краја, у тој акцији на Опљазу, код Мусине Куће, гину у првом рафалу: Предраг Богосављевић, Миленко Божић, Дарко Бјелобрк, Јагуар и Листер…. Први рафал их је пресјекао, друго одјељење је чуло Листерово завијање, сљедећи рафал када је услиједио више се ништа није чуло…

Људина Листер, анђео чувар, вјечни граничар, вјечни дио Србије, парче територије, он је био све, завијање у коме бесмртност надглашава безумље.