НОВОСТИ

Патриотизам није идеологија, већ васпитање

22/07/2021

Ако сам националиста што волим своју земљу, нек сам! Ако сам националиста што не дам на своје, нек сам! Ако сам националиста што вјеру не дам и цркву браним, нек сам! Ако сам националиста што волим своје и поштујем туђе, нек сам! Али поштујте и ви наше!

 

Патриотизам није идеологија, већ васпитање

Патриотизам није идеологија, већ васпитање

 

„Патриотизам није идеологија, то је свар кућног васпитања. То те научи баба“, рекао је Момо Капор, зато треба да бар васпитање имамо.

 

Од памтивијека смо мета. Свима…. Свима смо сметали, сметамо, а и са том „сметњом“ настављамо. Има ваљда, у нама Србима нешто што не одговара другима. Инат ли је, борбеност, патриотизам, неуништивост?

Када други народи, исти они што су нас уништавали, љубе своју земљу, то је патриотизам, а ми Срби, ми смо националисти, па самим тим и злочинци. Ако је национализам што своју отаџбину волимо и вјеру не дамо, па нек је.

Коме и зашто смо криви?

 

Коме је то наша земља сметала па да је одузима и окупира годинама, само под другим именима? Проклета ли је та међа балканска. У срцу Европе, у средини, на судару сила, крвава међа балканска.

Кад погледамо историју српску и збројимо све, лако је закључити да су свима наши животи били безвриједни, а све наше њима је сметало. Шта су онда хтјели и шта хоће од нас?

Ако им смета вјера и црква, зашто желе Косово? Зашто желе ту крваву земљу коју манастири чувају? Зашто отимају, зашто краду, туку, убијају, руше? Па и они су нечији народ, и они се неком моле и у неког вјерују.

Мета Турској, мета Аустроугарској, мета Њемачкој, мета НАТО-а, свима мета, а никад не знамо због чега.

Од када за себе знамо слободу плаћамо животима. Нашим, српским животима и оним невиним дјечијим. Гробља су нам постала мјеста за окупљање, за утапање туге. Докле? Докле криви и зашто криви?

Рат нам је постао нормалан, уобичајен појам, ништа непознато и ништа страно. Увијек спремни да нас нападну да се бранимо. Опет да земљу, кућу, дјецу животом бранимо, јер друго оружје и немамо, сем ово душе инатске и родољубља.

Тјерају нас да се стидимо, нас самих, вјере, Бога, цркве, дједова што су на ратиштима изгинули, очева мучених у рату, изгубљених живота силних.

Нећу!

 

Нећу да се стидим поријекла и имена, нећу да се стидим српске земље, нећу да се стидим предака, нећу да шутим и мирно стојим док се мој народ карактерише као злочиначки. Поносно ћу да стојим и патриотски да се опходим према сваком дијелу земље ове, јер у који год дио да закорачиш, крвљу је натопљен. Најмање што можемо је да поштујемо ту крв и те кости положене у земљу и бранимо достојно.

Тјерајте нас, оптужујте, ратујте, али ка мржњи нас нећете привући. Срби смо, вјерници, православци, не знамо ми то тако, да замрзимо и проклињемо. Зато ваљда и опстајемо.

Аутор: Милица Кресојевић

ПРАТИТЕ НАС

Komentara bez...

Остале Вијести