Љето 1992. између 1. и 2. јула. припадници Специјалних јединица полиције у Коњицу у рано јутро аутомобилима воде четворочлану породицу на стрељање.

Професора Ђуру, његову жену Власту и њихово двоје дјеце Павла (5) и Петра (7). Поред пута према селу Спиљани зачули су се пуцњи а потом потмула тишина. Петар је неким чудом преживио стрељање, али дијете није знало да ће се ускоро придружити породици.

Гроб породице Голубовић на православном гробљу у Коњицу подсјећа на трагедију коју никада не смијемо да заборавимо. У јулу ове године навршиће се 30-годишњица од стрељања Ђуре, Власте, малог Павла и његовог брата Петра.

Многи Срби усљед рата побјегли су из Коњица, али не баш сви. Вјерујући да су безбједни, Ђуро и Власта, иначе професори у коњичкој гимназији, остали су на свом огњишту. Вјеровали су да немају разлога за бригу и страх, јер никоме нису учинили никакво зло. Зло их је нашло.

Припадници Специјалних јединица полиције у Коњицу поређали су Голубовиће поред пута и истовремено испалили рафал муниције по њима. Пали су сви, али је једино Петар наставио да дише. Од страха је био скамењен и није се мрдао док злочинци нису нестали у мраку. Подигао се и пошао да тражи помоћ за маму, тату и брата. Трчао је кроз тмину и надао се да ће му неко пружити утјеху и рећи да ће све бити у реду.

Некако је дијете дошло до полицијског пункта и себи запечатило судбину заувијек. Унезвјерен и изгубљен, дјечак је говорио да су му убијени родитељи и млађи брат, али причао је узалуд. Дежурни на пункту је јавио злочинцима који су малоприје стрељали малишанову породицу да је Петар код њих.

Полицајци су се зауставили на мјесту Бегин Вир, извели су невино дјете из аута, па у њега уперили исте цијеви из којих му убише породицу. Овога пута му није било спаса. Петар је остављен на путу, као и његови најближи. Тијела су данима лежала на обали Неретве прије него што су сви заједно сахрањени на Мусали.

Голубовићи су убијени без објашњења и без разлога, а ћутњу о овом злочину одлучио је 2018. да прекине њихов комшија, Бошњак Анис Косовац. Анис је на улазу у гробље подигао спомен плочу на двојицу браће, Петра и Павла Голубовића. Загрљени, окренути леђима одлазе заувијек са овог свијета који је према њима био окрутан и неправедан. Одлазе и опомињу на све злочине о којима се прича и ћути – да се никада не забораве.

Непуних сто метара од своје куће у Доњем селу код Коњица, на десној обали Неретве, Косовац је на улазу у православно гробље својим новцем обновио подзид, поставио нову капију и спомен-плочу убијеним дјечацима.

– Били су ми комшије, па кад неће Општина, срамота је да неко то не постави. Двоје дјеце неко убије и онда сви ћуте – рекао је својевремено Косовац за ДЊ и додао:

„Зли људи вероватно имају примједбе на спомен-плочу, добри људи немају. Таква обиљежја нису вишак гдјегод се ставе, да подсјећају на оно што није ваљало, да подсећају на звјерства.“

Храм у сјећање на Петра и Павла Голубовића

Након завршетка рата у Босни у Херцеговини 1995. и повлачења српског становништа са подручја Коњица, храм Светих Апостола Петра и Павла потпуно је уништен. Храм је 2006. проглашен за национални споменик Босне и Херцеговине, а повратници су неколико деценија касније покренули обнову храма у част Апостола, али и браће Голубовић који су убијени 2. јула 1992.

Сада се уз ликове апостола, на престоној икони, налазе и ликови невино страдале браће која се, раме уз раме са Споменком Гостићем, Милицом Ракић и Марком Симићем, моле за нас у овим тешким временима. Наша је дужност да их не заборавимо никада, наводи Блиц.

За злочине над српским становништвом на подручју Општине Коњиц послије рата је ухапшено 13 бивших припадника Армије РБиХ и МУП-а из Коњица. Првооптужени је био Миралем Мацић, оптужен, између осталог, и за смрт дечака Петра и Павла Голубовића.

За злочине над српским становништвом на подручју Општине Коњиц послије рата је ухапшено 13 бивших припадника Армије РБиХ и МУП-а из Коњица. Првооптужени за убиство породице Голубовић био је Миралем Мацић. Он је осуђен на 12 година затвора, а по одслужењу казне поново је ухапшен по новој оптужници за убиство цивила српске националности у Коњицу. Прије почетка новог судског процеса, Мацић је умро у затвору у јануару 2012. године.