Ово је прича о једном човјеку који није хтио да се повуче са колоном избјеглица 1995. у хрватској агресорској операцији ”Олуја”. Узео је оружје и одметнуо се у шуме гдје је био страх и трепет за хрватске војнике пуних пет година.

ПЕТ ГОДИНА ПРКОСИО УСТАШАМА У ОKУПИРАНОЈ КРАЈИНИ:

Живко Кораћ је рођен 29. октобра 1957. у Великом Шушњару у срцу Баније у породици великих вјерника, због православне свијести и великог патриотизма никад није био члан комунистичке партије, што му је била препрека да добије посао у великим фирмама. Одмах на почетку ратних сукоба Живко се одазива позиву и ступа у одбрану српских села и градова на Банији.

Такође је био јако поштован због своје благе нарави али и одличног сналажења и познавања терена на простору Баније. Током рата је био и два пута рањаван, на Бенковцу и у операцији ”Коридор”. Августа 1995. Хрватска покреће злочинљачку операцију ”Олуја” са којом успјева да протјера српско становништво и почини масовне злочине. Током повлачења српских избјеглица, Живко је својој породици рекао ”Ви идите а ја не дам своју кућу и своју земљу”. Након тога Живко одлази код своје бaкe у Велики Шушњар гдје се скрива кратко вријеме, ту убрзо убија хрватског војника који је често долазио у то већ опљачкано и протјерано српско село.

Послије тога Живко облачи униформу Српске војске Крајине узима наоружање и одлази у шуме. Хрватска власт организује потјеру за, како они наводе, ”одбјеглим четником” ту се укључује полиција и војска Хрватске, те им се придружују и ловци из ловачког друштва ”Фазан” који под маском лова на дивље звијери увелико учествују у потјери. Поред великог броја наоружаних људи ту су још укључени пси трагачи и хеликоптери. Живко Кораћ је једину предност имао у томе што је Банију знао као свој џеп. Током хајдуковања Живко је ликвидирао још троје Хрвата како би избјегао откривање, међу њима био је и један ловац који је кренуо да ухвати ту ”дивљу звјерку” јер је новчана награда била јако примамљива.

Живко никад није терорисао народ а могао је да је хтио, такође је могао прећи преко Уне на територију Републике Српске али није, јер му је родна груда била светиња. На Српску нову годину 14. јануара 2001. кад је планина била без лишћа, Кораћа коначно успијевају да опколе. Тај дан је борба са Живком трајала два сата јер је током бјежања Кораћ пружао отпор бацајући бомбе на хрватске полицајце. Видјевши да се нашао у безизлазној ситуацији и без помишљања на предају, Живко је активирао бомбу и ставио себи на прса. Кад су се муповци коначно усудили да приђу мртвом телу Кораћа, видјели су на њему униформу Српске војске Крајине која им је након пет година још једанпут запрскосила на Банији.

Кораћ је иза себе оставио сина и ћерку. Кораћев подвиг одјекнуо је међу Србима у Хрватској, а и многи Хрвати имали су поштовање према војнику РСК који је пет година одбијао да се преда. Како би спријечили ширење прича о његовом подвигу хрватска телевизија је чак снимила и документарни филм покушавајући да Кораћа прикажу као злочинца са проблематичном предратном прошлошћу. Њихови покушаји су безуспјешни, легенда о Живку Кораћу, посљедњем активном војнику РСК наставља да живи.

У част српског хероја, крајишка група “Принцип” снимила је песму о овом јунаку.

-Предати се није хтио,

до краја је пркосио,

кад су дошли душмани по своје,

самог себе бомбом разнио је –певају Крајишници о јунаку Кораћу.

Након објављивања пјесме ауторима се захвалио и Живков син.

„Захваљујем се групи Принцим пошто су пристали да одпјевају пјесму о мом оцу, захваљујем се Милорад Остојићу и Јовану Антанасијевићу пошто су помогли да се одпјева песма. Наравно, захваљујем се Милету Ромчевићу који је написао пјесму и урадио још много тога. Само слога Србина спасава. Вратићемо се кад тад… Поносни Живков син… Душко“, написао је у коментару испод видеа.