Иако се почетком 20. вијека Балкан сматрао дијелом Европе изван политичке сфере интереса Вашингтона, то се промијенило 1912. са избијањем Првог балканског рата.

Балкански рат

Предсједник Вилијам Тафт је послао поруку Османлијама, Србији и Бугарској у којој је нудио америчко посредовање. Само су Османлије биле заинтересоване, али Тафт није нашао довољно подршке од Стејт Департмента за ову акцију тако да од ње није било ништа. Када је Балкански рат почео, Америка је то искористила да проба приморати Османлијама да дају концесије за жељежнице и руде које је тражила компанија „Ottoman-American Development Company“, у преводу Османско-америчка компанија за развој. Амерички посланици у Истанбулу и Букурешту су писали Вашингтону да постоји могућност да избије балкански рат. Интересантно је да српска влада, за разлику од бугарске, није послала Вашингтону нотификацију о почетку рата. Америчка јавност је пратила дешавања на Балкану. Први чланак се појавио 1.10.1912. у Њујорк Тајмсу. Пет дана касније, објављена је изјава премијера Николе Пашића у којој је Пашић изјавио да Србија не тражи проширење, већ провођење одредби Берлинског конгреса. Такође се осврнуо на велики број Срба у Османском царству, као и о томе да су се ти Срби нашли на удару Албанаца, наводи се у публикацији Историја Срба. Један од чланова уредништва Тајмса, Волтер Литлфилд је исправно закључио да Русија подржава акције балканских држава. Он такође наводи да Русија планира да се приближи Средоземљу преко тих балканских држава док са друге стране Аустроугарска планира да искористи сукобе да би се проширила још јужније на Балкану. У Тајмсу се писало о побједи код Куманова као и о ослобађању Скопља. Такође су преношени и ставови Великих Сила па се писало о томе како Беч неће пристати на проширење Србији ако ова не пристане на царински савез. Све у свему, америчка јавност је била релативно добро упозната са ситуацијом на Балкану. За разлику од Првог, Други балкански рат није изазвао веће занимање у САД-у. Мислило се да ће Русија спријечити сукоб Бугарске и других балканских земаља. Ипак, интересантно је примјетити да је Њујорк Тајмс током 1913. заузео анти-османски став те је у чланку од 22.7.1913. осудио то што велике силе нису спријечиле Османлије да поново узму Једрене. Друге новине, као рецимо недељник Аутлук су подржавали балканске силе. Аутлук је писао о томе како добровољци из САД-а иду да се боре за балканске државе, а поменута је и бројка од неколико хиљада Срба. На страну балканских сила ставио се и бивши предсједник Теодор Рузвелт који је и током Првог свјетског рата изразио своју подршку уништену Аустроугарске и Османског царства. Аутлук је на крају оцијенио Балканске ратове као побједу западног напретка над источњачком стагнацијом. Балкански ратови су заинтересовали САД за Балкан. Иако се њихов утицај није превише осјетио током 1912-13, у Првом свјетском рату то ће се промијенити. САД ће се активно укључити у прављење нових граница у Европи, а то ће трага оставити и на Балкану.