Стефан Твртко I Котроманић био је српски бан и краљ средњовјековне Босне.

Стефан Твртко I Котроманић

Током своје владавине проширио је територијални опсег Босне. Крунисан је и за краља Србије (тада је себи додао име Стефан, династичко име свих Немањића, и титулу краља Срба, Босне, Приморја и Хумске земље) иако никада није успоставио потпуну власт у Србији, али је остао упамћен и по неколико значајних правних повеља, од којих је најзначајнија она којом се потврђују повластице Дубровнику.

Када је Стефан Други Котроманић умро 1353. године, престо је наслиједио његов петнаестогодишњи братић Твртко, син кнеза Владимира. Био је то сигнал и за преосталу властелу и сусједе, пoсебно Угаре да покушају да се овајде због младости и неискуства младог Твртка. Изгледало је да ће у томе лако успјети. Твртко се, међутим, доказао као вјешт дипломата, мудар ратник и виспрен државотворац. Успио је да обузда амбиције свог брата Вука и остале српске властеле, да протјера Угаре.

Твртко је са српским обласним господаром кнезом Лазаром Хребељановићем био у добрим односима. У то вријеме кнез Лазар је био господар Моравске Србије и исто као Твртко, сусјед моћног и агресивног жупана Николе Алтомановића, чија се власт ширила од Рудника до Јадранског мора, дуж Дрине, Гацка, Билеће и Требиња. Никола Алтомановић је у побуни властеле у Босни директно помагао Твртковог брата Вука, борио се са Дубровчанима, а самом Лазару је отео Рудник. Имао је претензије да се дочепа Призрена и да буде главни господар српских земаља.

У коалицији са кнезом Лазаром Твртко је успио да сруши Николу Алтомановића и дође у посјед великог дијела његових територија. На тај начин је постао сусјед Балшићима, осионим господарима Зете и горње Албаније. Ови су послије погибије браће Мрњавчевића у Маричкој бици проширили своју власт на Пећ и Призрен. Извукли су корист и од рушења Николе Алтомановића, загосподаривши залијеђем Дубровника (Требињем, Конавалима и Драчевицом) због чега ће доћи у сукоб са босанским баном, који је такође истицао своје право на дубровачко залеђе, позивајући се на своје Немањићко поријекло.

Почетком 1377. (у јануару или првој половини фебруара) преотео им је Требиње, Конавле и Драчевицу, што је навело Ђурђа Балшића на пљачкање Босне све до Невесиња. Ђурђевом смрћу, Твртко је ослобођен бриге с те стране, а власт над територијама заузетим 1377. осигурана. Уз то, и преостало приморје између Которског залива и територија заузетих 1377. потпало је под власт босанског владара. Твртко је тако постао господар јадранског приморја између Котора и Дубровника (без тих градова, разуме се). Тим освајањима, нарочито оним дуж Дрине и Лима, повећао је још више удио православних (српских) свештеника, монаха, вјерника и цркава под влашћу босанског владара.

Послије тих успјеха краљ Стефан Твртко, као краљ Србије, Босне и Приморја 10. априла 1378. године, потписује Повељу „којом потврђује Дубровчанима повластице и уговоре српских и босанских владара“. Ова повеља представља изузетан споменик српског средњовјековног права, а њом се највише бавио проф. др Александар В.Соловјев. Александар Василијевич Соловјев је био руски историчар, стручњак за српску средњовјековну историју и хералдику. Иако се образовао у Русији Соловјев је добар дио радног вијека провео у Краљевини Југославији након што је избјегао током револуције у Русији. Постао је асистент на Београдском универзитету 1920. године. У Београду је 1928. године докторирао, о теми Одабрани споменици српског права. Након Другог свјетског рата Соловјев је морао да напусти Београд усљед идеолошког прогона. Изгледало је да ће мир пронаћи у Сарајеву, гдје је постао професор новооснованог Правног факултета у Сарајеву и као најугледнији научни радник међу професорима постављен је за првог декана овог факултета. Ухапшен је 1949. године из идеолошких разлога и осуђен је на осамнаест мјесеци затвора. Са породицом је избјегао у Женеву 1951. године. Након неколико година 1955. постао је редовни професор Факултета за књижевност Универзитета у Женеви. Водио је катедру за словенске језике и књижевност до 1960. године када је пензионисан. Умро је у Женеви 1971. гдје је и сахрањен.

Књигу Соловљева „Одабрани споменици српског права (од XII до краја XV века)“ у којој се налази и поменута Дубровачка повеља, штампала је 1926. године „Издавачка књижарница Геце Кона“.

Као господар једног дијела некадашњих немањићких посједа, Твртко је сматрао себе јединим легитимним настављачем њихових државних традиција, што и поменута Повеља потврђује. Видјевши, како сам каже у Повељи, земљу својих предака Немањића „по њих остављшу и не имушту својего пастира“, одлази „в србскују земљу“, желећи „укрепити престол родитељ мојих“ који „в земљнем царстве царствоваше, и на небесноје царство преселили се“.

Даље Твртко Дубровнику, као граду и његовој властели потврђује старе повластице, као и трговачке слободе и слободу кретања. Твртко обећава заштиту и помоћ у одбрани Дубровника…

На крају Повеље се истиче да ју је написао логетет, у слободном преводу шеф дворске канцеларије и писар – Владе, наводи „Српски глас”.

#tvrtko #istorija