Све и ништа српско остало је на подручју Возуће. Неколико кућа и у њима Срба које је лако пребројати. Много надгробних споменика, а највише сјећања. Пустош, смрт и пукотине на душама преживјелих током рата у БиХ иза себе су оставиле муслиманске војне снаге.

Возућа

Септембра ’95. добро се сјећа Душко Глигорић. Од ратишта до заробљеништва и најтежег губитка прошао је у само неколико година. Пад Возуће значио је само једно – пад у руке злогласних муџахедина који су се борили на страни тзв. Армије БиХ.

“Возућа је пала 10. септембра, а ја сам заробљен 11. септебра и остао сам до 24. марта 1996. године у затвору у Тузли, гдје сам провео 196 дана. Сви који смо дошли до затвора смо и преживјели. Многи су заробљени нису никад изашли, никад више нису угледали свјетлост дана”, прича за АТВ Душко Глигорић.

Из заробљеништва је изашао, али оно, каже, никада није престало. Никада није престала ни туга.

“Отац ми је погинуо 1992. године, а брат је погинуо 1994. године. Мајка је умрла 1995. године. Трагедија је задесила моју кућу. Брат је погинуо бранећи своје огњиште. Био је на линији на километар од куће и знао је ако падне да ће побити цијелу породицу. Са 23 године је изгубио живот. Током ноћи смо га морали сахранити без попа, без ичега, јер гробље је било близу линије, на отвореном”, с тугом се присјећа Глогрић за АТВ.

Возућко ратише узело је више од 450 живота. За 129 тијела се и данас трага. Српски заробљеници у рукама јединице “Ел Муџахид” мучки су убијани, а потом су премјештани из гробнице у гробницу како никада не би били пронађени. До данас није пронађен ни отац Веселка Пејића. Пејић за “Досије” прича да никада није престао да трага за истином.

“Истина је да је мој отац био заробљен од стране муџахедина. Током извлачења, гдје сам добио потпуну информацију, а потврдила су је и лица која су била заробљена у групи с њим, а имали су срећу да изађу из заробљеништва живи. У сабирном центру у мјесту Кестен су скупљени сви заробљеници и будући да их је заробила јединица “Ел Муџахид” они су их одвели у правцу Завидовића као свој ратни плијен. У Завидовићима су их водили кроз град као мечке гдје их је тамошњи народ пљувао и тукао”, испричао је за АТВ Веселко Пејић.

За стравичне злочине над српским борцима и цивилима, тачније због тога што злочин није спријечен, осуђени су бивши командант тзв. Армије БиХ Расим Делић и командант трећег корпуса тзв. Армије БиХ Сакиб Махмуљин. Први на три, а други на само десет година затвора. Пресуда Сакиб Махмуљину изречена је у јануару ове године.

“Ако говоримо о злочинима на озренско – возућком ратишту и карактеру рата он може имати карактер међународног сукоба имајући у виду посебну чињеницу да су тамо долазили страни ратници – муџахедини из Пакистана и других земаља широм свијета коју су чинили распрострањене и садистичке злочине који су се огледали у одсјецању глава и других дијелова тијела. То су били ритуални злочини, ритуална одсјецања глава уз класичне покличе, што додатно показује карактер самог злочина. Оно што се такође мора рећи, поред првостепене пресуде Делићу и Махмуљину у Хагу, немамо отворен ниједан процес, бар по командној одговорности лица која су требало да предузму мјере и радње након почињеног злочина према починиоцима злочина. У том смислу је потпуно јасна и недвосмислена улога Шефика Джаферовића који је у то вријеме био начелник службе безбједности која је била одговорна за то подручје. Потребно је напоменути да је та служба безбједности са Джаферовићем на челу давала сагласности на држављанства тих страних ратника – муџахедина који су ритуално одсјецали српске главе”, рекао је за АТВ Милорад Којић, директор Републичког центра за истраживање рата и ратних злочина.

На подручју Стога пронађена је масовна српска гробница са 21 тијелом војника Војске Републике Српске. Седамнаест тијела је обезглављено. Са подручја Завидовића и Возуће протјерано је 920 српских породица, а тридесет села је спаљено. Сваког септембра соли ране онима који су из тог пакла изашли живи. Сваке године 10. септембра од манастира Тумаре креће марш стазом егзодуса. Стотине оних који су узгубили своје најмилије, који су остали без својих вјековних огњишта крећу се путем сјећања 24 километра. Посљедње одредиште је манастри Светог великомученика Георгија у Стогу. Мјесто гдје је пронађена и масовна гробница.

Од ’95. до данас у Возући се мало шта промијенило. Празна огњишта и јаз међу становништвом, а видљиви су и трагови рата. Повратак за прогнане никада није био могућа опција.

“Кад дођем тамо срце почне брже да лупа и осјетим радост, јер ме то подсјећа на дјетињство које сам тамо провео и завршио средњу школу. Након свих ових дешавања то се све окренуло “наглавачке”, рекао је Веселко Пејић за АТВ.

“Ово су све куће биле моје породице и кумова. Село које је бројило тридесетак кућа сада нема ниједну кућу и нико не живи у том селу”, испричао је за АТВ Душко Глигорић.