Према подацима које даје „Аналитическая газета“, бр. 2, из 2013. године, словенски свијет данас има између 300 и 350 милиона људи, а у друге народе асимиловано је исто толико.

Асимилација је, другим ријечима, словенски свијет буквално преполовила, а нанијела је веће штете него страдања у свим ратовима које је су Словени водили (углавном одбрамбене).

Словени су се претапали у све сусједне народе: Нијемце, Мађаре, Румуне, Турке, Албанце, Швеђане, Финце, Литванце… али и међусобно асимиловали.

Најчешће су Словени римокатолици „гутали“ православне Словене (Пољаци Русе, Хрвати Србе итд.) или су носиоци „исквареног православља“ (Румуни) асимиловали православне Словене (Србе и Русе).

Овај феномен асимилације православних Словена дуго је био табу тема, односно, тема о којој и ако се расправљало то се чинило на маргинама научних збивања, док су резултати таквих размишљања скривани од научне и друге јавности.

Најранији примјер асимилације већег дијела словенског становништва догодио се на територији савремене Грчке (посебно на полуострву Пелопенезу).

Процес је завршен у XI вијеку и само су Словени на сјеверу ове покрајине успјели да сачувају свој идентитет. Можда су драматичнији подаци за читаву Егејску Македонију.

Наиме, према турском попису становништва из 1904. године Срби су чинили 85 посто становника Егејске Македоније (896.494), већ слиједећи Грчки попис из 1912. године биљежи 326,426 православних и 41.000 исламизираних Срба, Турака 295.000, Грка 234.000, Јевреја 60.000, православних Влаха 50.000, Цигана (Рома) 25.302 и Албанаца 15.108.

Сљедећи пописи које је спроводила грчка држава казују да је 1920. године Срба било 500.000, а 1949. 195.395. Данас у Егејској Македонији нема Срба, али има Грка који говоре словенским језиком (10.000).

Други примјер тоталне асимилације јесте „гутање“ од стране Нијемаца многобројних полабских словенских племена, која су од XII вијека потпадала под њемачку власт (свјетовну и црквену). Резултат ове асимилације је нестанак Словена на истоку савремене Њемачке (сва територија бивше Њемачке Демократске Републике).

Само су Лужички Срби, живјећи ван главних комуникација и по густим и неприступачним шумама, успјели да се очувају у незнатном броју (приближно 46.000). Сличну судбину доживјели су и Словени на Источним Алпима, чија се територија смањила за две трећине, наводи портал Видовдан.

ЕТНОЦИД СЛОВЕНА У РУМУНИЈИ

Невјероватан нестанак (етноцид) Словена (углавном Срба и Руса) догодио се на територији савремене Трансилваније, Влашке и Молдавије.

Наиме, социјалним инжењерингом који је организовала Римокатоличка црква преко тзв. Школе Ардељана (водили су је језуити), осмишљена је идеологија румунизма која је тврдила да су становници ове три покрајине (некада и самосталне) државе (Дунавске кнежевине) потомци становника Римске империје, те су им створили адекватни романски језик који је у првој редакцији имао 50 посто српско-словенских ријечи, а сада, послије више попр-авки и различитих кампања «борбе за чистоту румунског језика» више од 25 посто. Због тога и име њихове државе (у преводу) личи на шалу, а не на етничку стварност: Румунија – држава римских војника!

Најприје је језуит Ладислав Барњаи, у име Римокатоличке цркве, повео преговоре о унији с Римом већ са митрополитом ердељског Београда (Алба Јулије) Теофилом Серемијем (митрополит 1692-1697. год.) који је био потпуно ријешен да напусти јединство Православне цркве. Митрополит Теофил је у том циљу сазвао сабор Митрополије 1697. године да би прихватио унију с Римом.

Након његове смрти, нови кандидат за митрополита Атанасије Ангел је морао, приликом рукоположења у Цариграду, да се закуне да неће прихватити унију с Римом. Атанасије Ангел је био син православног свештеника из Бобјајне (данас у области Хундедоара). Међутим, чим је приспио у Ердељски Београд, показало се да не мари за заклетву.

Услови за спровођење уније остварени су када су јерарси на територији хабсбуршког царства званично прихватили унију с Римом на новом Сабору у Ердељском Београду 1698. године на челу с Атанасијем Ангелом (?-1713. год.), а затим је 1700. год. унију с Римом на Сабору прихватила и сва остала православна ердељска јерархија.
Сви сачувани документи овог Сабора су на словенском језику (Румуни данас ову чињеницу прикривају именујући словенски језик фразом „стари румунски језик“), иако има и научника (Илију Барбулеску) који овај период историје Румуније називају «Словенски период Румуније». Но, језуити су са унијатима организовали образовну институцију за њено ширење која је касније добила име «Школа Ардељана».

Управо њени ђаци су формирали покрет „Школе Ардељана“, који је веома утицао да се изради политичка петиција романизованих Влаха Трансилваније (Supplex Libellus Valachorum Transsilvaniae) 1791. године, која је захтјевала уједињење влашке, трансилванијске и молдавске нације на идеолошким основама револуционарне Француске. То је био први пут да се појавио политички захтјев уједињења народа који данас представљају румунску политичку нацију.

Припадници „Школе Ардељана“ су постали стварни творци румунског језика, правописа, граматике и румунског национализма, али и уништивачи српско-словенског наслијеђа ових земаља.

Унија као метод Римокатоличке цркве за преверавање православних, нажалост, код Срба и Руса никада није до краја проучена, тако да нису изведене ни праве поуке.

ИСЛАМИЗАЦИЈА – СТРАНПУТИЦА КОЈА ВОДИ КА ГУБЉЕЊУ СЛОВЕНСКОГ ИДЕНТИТЕТА И УСВАЈАЊА ТУРСКОГ

Од почетка XV вијека дискриминација Словена, опет углавном Срба и Бугара, који су потпали под власт Османлија довела је до исламизације, коју је званични Стамбол водио као државну политику до краја свог постојања.

Данас, према турским подацима у самој Републици Турској има око десет милиона поисламљених Срба, бар два милиона Бугара, док број оних у Албанији, Македонији, самој Србији и БиХ тек треба сабрати.

Углавном, посљедица исламизације Срба у БиХ је и појава Бошњака, који су се на тај начин издвојили из састава српске нације, али и са веома слабом словенском идентификацијом. Њихов културолошки и политички образац је прожет исламом и туркофилијом, тако да немају осјећај припадности словенским народима.

Слична позиција је и код Горанаца (Срби – муслимани), муслимана Рашке области (тзв. санџаклије), са Торбешима у Македонији и Помацима у Бугарској. Сви они су више противници народа из ког су потекли, него потенцијални савезници.

МАЂАРИ: ПОЛА СРБИ – ПОЛА СЛОВАЦИ

Мађари су освојили исконске словенске земље Срба, Русина и Словака, које су брзо асимиловали, а који су у једном периоду називани погрдно „Мађаронима“ (асимилованим Словенима).

Основни метод асимилације у Мађарској био је наметање мађарског језика. Каква је структура мађарске нације најбоље се види по националном мађарском пјеснику и народном лидеру Шандору Петефију (право име Александар Петровић), који је био по оцу Србин, а по мајци Словак.

До данас су се у Мађарској очували гркокатолици (православни Срби и Русини), додуше само у литургијском смислу, јер су матерњи језик заборавили.

АЛБАНИЗАЦИЈА СРБА

Од краја Другог свјетског рата спроводила се албанизација Косова и Метохије, а пројекат је започет избацивањем посљедња два слова из презимена („ић“), јер су била словенског порекла.

Први су на удару били Горанци, док су Србе протјеривали и убијали.

Асимилација Словена

Најбољи пример албанизације Космета је српска заједница Рафчана (Ораховац и околина) у којој до данас није у потпуности извршена албанизација, јер иако имају албански национални идентитет, Рафчани су матерњим језиком сматрали српски језик (додуше називали су га „рафчанским“ и „нашим“ језиком)
После „осамостаљења“ Космета, Рафчани су и овај дио њиховог идентитета потиснули. Према различитим подацима данас „држава“ Косово спроводи најбруталнију албанизацију (асимилацију) преосталог српског становништва.