Никола Пашић за многе је најзначајнији српски и југусловенкси политичар, државник и дипломата на размеђу 19. и 20. вијека. Родио се у Зајечару 18. децембра 1845. године. Преци су му били из источне Македоније. Отац је обрађивао земљу и бавио се трговином, остављајући мајци да “држи кућу” и васпитава децу, што је оставило дубоког трага у формирању карактерних особина Николе Пашића. У школу је кренуо касно, с непуних једанаест година. Као одличан ђак у основној школи и шесторазредној гимназији коју је похађао у Неготину, Зајечару и Крагујевцу, уписао се 1866. на Технички факултет Велике школе у Београду. Пошто је био одличан студент, српска влада га је као државног питомца (“благодејанца”) упутила 1868. на школовање у Цирих, на чувену Политехничку школу, гдје је 1872. стекао степен инжењера грађевине и високо стручно образовање из геодезије. Послије једногодишње праксе, коју је обавио на градњи пруге Будимпешта — Беч, враћа се у земљу и ту отпочиње његова стручна и политичка каријера, богата, разноврсна и пуна обрта.

Никола Пашић

Пашић је основао, Народну радикалну странку (1881), прву модерну политичку партију у Србији, која је, уједно, била и најзначајнији чинилац у изграђивању парламентарне демократије, зачетник модернизације српске државе и буђење националне свести код Срба у расејању. Основао је странку на темељима које је поставио Адам Богосављевић, а теоријски осмислили на социјалистичкој традицији др Лаза Пачу и радикалским искуствима француских теоретичара и практичара Пера Тодоровић.

У време владавине династије Обреновића, до 1903. године, био је “завјереник”, “бунџија” и народни посланик, изгнаник послије Тимочке буне (1883—1889.), предсједник владе (1891—1892.) и предсједник београдске општине (1896—1897.), дипломата од каријере (посланик у Петрограду 1885—1886) и робијаш због увреде краља (1898—1899.), личност која се на крају вијека сломила смрћу брата Најдана и завјером око Ивањданског атентата (1899.) када је у наредне четири године био морално и политички компромитован у друштвеном животу и изолован у властитој странци.

На политичку позорницу Србије вратио се Мајским превртом 1903., а чије припреме је знао, али се с породицом на вријеме склонио у Абацију (Опатију) и Цриквеницу. Долазак на власт династије Карађорђевића, чији је приврженик био откако се почео активно бавити политиком, био је прекретница у Пашићевом животу. Као члан Државног савета, а затим као министар иностраних дјела и предсједник владе (од 1904),

Пашић је коначно раскрстио са дотадашњим бурним политичким животом, пуним контроверзних обрта, уздизања и моралног посртања. Одговорно “пред историјом и задацима српства” утемељио је аутентичан и модеран образац српске грађанске политике, која је умјела да одреди, “повијајући се за догађајима европским”, своје националне, економске и културне циљеве развитка, саобразно с позитивном традицијом која је обликована још крајем 19. вијека. Управо за Пашића се везује и најзначајнији период у историји српског народа 20. вијека (1903—1918), када је на кормилу државе био пуних дванаест година. Мудро, и за будне очи Беча и Петрограда неприметно, знао је да подржи сваку југословенску акцију у Србији или српску пропаганду у Турској и Аустро-Угарској.

Пашић је био за стварање југословенске државе, али као државник и дипломата одговоран за судбину Србије и српског народа, на чијем челу је стајао, лично је био склон да се формулишу двојни ратни циљеви. То се најбоље види из начина како је руководио формирањем Југословенског одбора 1914. године: да се ријеши српско национално питање уједињењем “Србо-Хрвата” и да се упоредо води активна политика интернационализације југословенског питања, гдје су своје мјесто нашли и Словенци.

Вјешто је знао да изазива догађаје и ставља противника пред свршен чин, али је знао и да прихвати пораз као привремено стање које ће бити добро искоришћено у будућности! У послијератном раздобљу, суверено је владао политичком сценом Србије и Југославије “мудрошћу и практичном памећу”, упорношћу и одређивањем јасног циља за српски народ, којег је материјализовао у “народни идеал” свих социјалних структура. Посебно се то односило на идеју националног ослобођења и уједињења, наводи се у публикацији „100 најзнаменитијих Срба”.