Ја сам у њему видјела оца, кога сам рано изгубила, јер је он де факто био тај који нас је издржавао од Јованкине удаје, док ја нисам примила своју прву плату, пише Нада Будисављевић.

Она је Зори и мени једног дана, 1952. године, саопштила да ће се удати за Тита. Нас двије смо занијемиле на исти начин на који смо занијемиле кад нам је саопштила да нам је брат умро. То је било као да нам је саопштила да ће се удати за Светог Петра. Или да ће се удати за Господа Бога“.

Овако почиње прича Наде Будисављевић, сестре Јованке Броз. У даљем тексту су њене ријечи…

„Плакале смо што се удаје за Тита

Након што нас је, послије рата, Јованка пронашла у два сиротишта, Зора и ја смо дошле у Београд и живјеле у једној соби у Ужичкој 16.

Ми смо знале да Јованка ради код Тита и то нам је била велика част. Али ми нисмо знале да између њих било шта постоји. Нити нам је икада причала о томе. Није нам причала да ли је имала неког другог момка. Она је то чувала за себе. Била је љепотица, али никад се није разметала ни собом нити својом љепотом. Ни на крај памети јој није било да прича да јој се неко удвара или томе слично.

Она је Зори и мени једног дана, 1952. године, саопштила да ће се удати за Тита. Нас двије смо занијемиле на исти начин на који смо занијемиле кад нам је саопштила да нам је брат умро. То је било као да нам је саопштила да ће се удати за Светог Петра. Или да ће се удати за Господа Бога. Јер Тито је тада био икона за све нас, па и за њу.

И ја сам увијек говорила да се она удала за своју икону. А за нас је исто тако био не жив човјек – него појам. И кад нам је то саопштила, нас двије ништа нисмо рекле. Отишле смо у шетњу. Изашле смо од Топчидерске звезде наниже. Те њене ријечи Зора и ја смо схватиле као да ћемо сада опет морати да се вратимо у дом. Зацијениле смо се од плача.

И Тито нас је послије тога позвао. И то нас је позвао званично у госте, преко Јованке. И она је била присутна. Имале смо огромну трему. А он је у животу имао такав дар да људе који су имали трему пред њим на невјероватан начин релаксира и да их некако ослободи те треме.

Под један, он се нама обраћао као одраслим особама. Ја знам да нам је нудио вино да пијемо. Ја га гледам, па ко ми то још нуди? Гледам и не вјерујем, мени то никада нико није нудио. Онда нас је питао шта ми мислимо о неким стварима. Ја сам била запањена јер никада ме нико није питао шта ја о било чему мислим. Тито је био први који ме је питао шта мислим. И убудуће, он је често знао да ме пита шта мислим о неким стварима, наравно не о политици, него о нечему што се дешавало ту око нас. Тада нам је показао и своју собу и свој кабинет у Ужичкој 15, на првом спрату.

Ту смо и јели, у том кабинету. Нисмо ишли доле у ону велику трпезарију. Онда нам је рекао да се у нашем животу ништа неће промијенити, да ћемо живјети исто онако како смо и до тада живејле, само да ће сада и он бринути о нама поред Јованке.

Идол је много фин човек

И тако је то и било. Ми смо и даље живјеле у истом стану, а трошкове нашег издржавања сад је сносио он јер је Јованка демобилисана и није више радила.

Зора и ја се враћамо из Ужичке 15 потпуно умирене. У нашем животу се ништа неће промијенити. Имамо утисак о њему да је један много фин човјек. Одједанпут је Тито од тог идола и те иконе постао један много фин човјек, топао, не бих рекла обичан човјек, али једноставно драг човјек.

Тита сам доживљавала као оца

Он је мене баш волио. Била сам његов члан породице. Јер сам стално ту била. У почетку је волио више Зору, то се јасно видело, јер је Зора била његов тип младе дјевојке, а ја сам била онако, за по кући.

Ја знам да је он мене волио због начина на који сам ја била посвећена Јованки, као што је Јованка била посвећена њему. Он је јако цијенио ту моју приврженост и ту моју несебичну помоћ. Он је то у мени цијенио и било му је драго због тога.

Тита сам доживљавала као оца. Зато што смо ми биле сувише младе кад смо дошле. Ја сам у њему видјела оца, кога сам рано изгубила, јер је он де факто био тај који нас је издржавао од Јованкине удаје, док ја нисам примила своју прву плату.

Он нас је примио као Јованкину дјецу отприлике. Као да смо јој биле дјеца. Он нас је третирао као одрасле, за дивно чудо. И ја сам њега цијели живот доживљавала као оца. И никада нисам промијенила однос према њему.

А знам и да је он касније био јако поносан на мене, на то што ја предајем у школи језика за официре. И то је стално говорио и истицао – како ја учим његове фицире енглески језик.

Љубав и поштовање

Одлука да се уда за Тита за Јованку је била веома тешка одлука. Она је имала и нас. И њој је то било оптерећење. А знала је и какви су његови породични односи.

Али нама никад није причала како је започела та љубав. Ни он ни она никада о томе нису рекли ни ријеч. Ја сам двадесет пет година била уз њих. Свакодневно. Никада ниједно од њих о томе није говорило. Они су били људи старинског кова и то је било њихово, о томе се није причало, ја о томе нисам питала никада.

Само сам видјела да се јако пуно воле и да јако пуно поштују једно друго и да су јако, јако потребни једно другом.

Скромно вјенчање

Кад је прихватила тај брак, то је било ријешено и о томе се није причало. Није причала ни о вјенчању. Знам само да су кумови били Ранковић и Гошњак.

Ми на вјенчању нисмо биле. То је све урађено у најужем могућем кругу. То је било нешто врло интимно, од тога се није правио никакав велики догађај, никакво славље, никаква помпа.

Она се удала за своју икону и до краја живота за њу није постојао нико други сем њега. Чак ни у њеним мислима. Ни на који начин.

Вратила је стан

Ја мислим да се Јованка након удаје ни у чему није промијенила. Педесетдруге, педесеттреће године, ми смо се преселили из собе у Ужичкој 16 у стан у Ужичкој 9. То је био стан који је Јованка добила и који је послије вратила кад се Зора удала. Јованка је сматрала да није у реду да ја сама будем у толиком стану док други људи немају гдје да живе. Тако сам ја прешла да живим с Титом и Јованком у Ужичку 15.

Добровољна одлука да нема дјеце

Највјероватније да је њена добровољна одлука била да немају дјеце. Јер би то Титу у том тренутку могло да нашкоди. Кажем, највјероватније, јер ја то не знам.

Њена жртва је била комплетна за њега. Она се од самог почетка ставила у службу њему као неко ко је посвећен, као опатица која се посвети својој религији. Она је амортизовала сваки ударац који је био намијењен њему. И онда је глумила да је много јача него што је била. Дјеловала је као кремен-камен, као жена стијена. И то се касније злоупотребљавало.

С Јованком спаљивала биљешке

У званичној резиденцији предсједника Југославије Јосипа Броза Тита, у Ужичкој 15 у Београду, на првом спрату биле су три спаваће собе. У једној је био Тито, у другој Јованка, а у трећој њена најмлађа сестра Нада Будисављевић, која је једно вријеме била и запослена у Титовом кабинету и која је једина од свих запослених Титу дала отказ.

И током двадесет пет година свакодневног боравка у њиховој кући и током Јованкине тридесетшестогодишње изолације, Нада Будисављевић је њен једини ослонац у свему особа од највећег повјерења. Њен једини исповједник и чувар њених тајни. У два наврата помогла је Јованки да спали све биљешке. Једном приликом, Крлежа јој је рекао: „Све знате, све видите, све чујете и ћутите, ни о чему ријеч не говорите“. А она би умјела да каже: „То ми је био посао: што сам чула – нисам чула, што сам видјела – нисам видјела“. Послије много година први пут је проговорила. Своја сјећања преточила је у књигу „Нада Будисављевић: Моја сестра Јованка Броз.“

Надина биографија: Сестра која је знала све

Нада Будисављевић је рођена 25. октобра 1936. године у селу Пећани у Лици као пето, најмлађе дијете Миће и Милице Будисављевић. Са сестром Зором одведена је у дјечији дом, гдје их је 1947. пронашла њихова најстарија сестра Јованка, која их је одгајила и школовала. Након Јованкине удаје за Јосипа Броза Тита 1952. године, и он постаје њен и Зорин старатељ.

Живјела је с Титом и Јованком у Ужичкој 15, а након што се одселила, сваки дан проводи тамо помажући Јованки у њеним свакодневним обавезама.

На Филозофском факултету у Београду 1960. године је у року завршила енглески језик и литературу, свјетску књижевност и италијански језик.

Цијели живот је посветила својој сестри Јованки. Свакодневно је била њен једини ослонац и њена највећа подршка. Бринула је о њој до посљедњег дана Јованкиног живота и сасвим сигурно је неко ко је најбоље знао све Јованкине тајне.