Чувени везир Мехмед-паша Соколовић рођен је у српској православној породици у селу Соколовићи.
Као дијете одведен је у јањичаре, преведен је у ислам и одгајан као османски војник.
Мехмед-паша био је један од бројних који ће направити завидну каријеру у Османском царском систему, и стићи до положаја великог везира.
Иако одгајан у османском духу, Мехмед-паша своје поријекло никада није заборавио.
О томе свједочи и чланак из “Политике” из 1929. године у коме пише да се посљедњи потомак овог великог везира декларисао као Србин.

Потомак Мехмед-паше Соколовића

Оживи у дубокој старости Сеиф-бећ Ћеримпашић-Соколовић, мутевелија бањалучког Вакуфа, који је посљедњи потомак Мустаф (Мехмеда)-паше Соколовића, славног турског великог везира из шеснаестог вијека.
За Мехмеда пашу зна се да је био јак и моћан велики везир, зна се такође и то да је читава породица Соколовића имала и много непријатеља у самој Турској, а то су били они, који су завидјели њиховој моћи. На врхунцу своје моћи Мехмед паша је рекао познате ријечи: „Нек ме не љути Европа јер могу да раширим границе турског царства.“ Једног дана на дивану у Порти пробуразио га је неки босански спахија из Вучитрна и тако је завршио свој живот моћни Мехмед-паша Соколовић.
Потражио сам посљедњег Соколовића, Сеиф-бега, у његовом стану, на другој страни Врбаса, у муслиманском дијелу града. Иако доста оронуо, Сеиф-бег је старац, који одаје човјека старе племићке лозе. Дрхтавим старачким гласом причао ми је много о величини својих славних предака.
Ето Мустаф (Мехмед) пашу прободе у Цариграду неки босански спахија, а амиџић његов, Ферхат-паша Соколовић, био је овде намјесник у Бањој Луци 1572. године. Када је ратовао са аустријским генералом Ауерспергом, Ферхат-паша зароби генераловог сина и даде га за откуп од педесет хиљада дуката. За те новце Ферхат-паша подиже велику џамију у Бањој Луци, која се по њему зове и дан данас Ферхадија џамија. Осим тога оставио је велико добро бањалучком Вакуфу. Ферхат-паша био је два пута премјештан из Бање Луке у Будим, и тако је, када је по други пут отишао убијен. Његово тијело су балсамовали и пренијели у Бању Луку гдје је и сахрањено у Ферхадији џамији.
Затим ми је Сеиф-бег показао старе турске легате који свједоче да је он прави потомак старих Соколовића. Те легате видио је и превео с турског г. Владо Скарић, кустос сарајевског музеја.
Говорећи ми о својој прошлости Сеиф-бег каже: Е, мој пријатељу, ја сам за вријеме рата био затворен од аустријских власти и упућен у Арад зато што сам се осјећао Србином и волио Србију. И ено, видио си оне куће с оне стране Врбаса, до градске ћуприје, све сам ја оно продао да спасим главу од аустријских казамата. Неђе 1922. године предао сам молбу министарству да ми се додијели ратна штета, или што било, јер сам се истрошио и остао без довољно средстава за живот. Па ето, до данас ништа не би. Уздам се да ће сад што учинити ова нова влада.
Дуго смо још разговарали о прошлости Босанске Крајине.
Излазећи, дуго сам још размишљао о сјају и моћи првог великог Соколовића и скромном, не баш завидном животу, Сеиф-бега, посљедњег Соколовића”, В.Ј, завршава причу у Политици 1929. године.