22/10/2021
Гагарин
Након што је Јуриј Гагарин 1961. слетио на земљу, тадашњи совјетски лидер Никита Хрушчов одржао је историјски говор нацији о супериорности њихове ракетне науке. Ређајући имена најзаслужнијих за побједу над Западом у трци за свемир, навео је четири имена: Никола Ивановић Кибалчић (1853-1883, први дизајнирао ракетни мотор), Константин Циолковски (1857-1935, отац руске аеронаутике, Сергеј Коровљев (1906-1966, дизајнер „Спутњика“, „Луне“ и „Востока“), са којима су Совјети претекли Американце. Четврти човјек, наравно, био је Јуриј Гагарин.
Оно што се не зна јесте да је пионир свјетске космонаутике био – српски син. Породица Николе Кибалчића у Русији се обрела 1704. године пошто је његов предак Григорије, свјештеник и хајдук, са Чарнојевићима дошао у Украјину (тадашња Русија), у област Черногорода. Чак пет наредних генерација Кибалчића били су свештеници. Никола је био шесто кољено Кибалчића. И отац му је био православни свештеник, а Никола је био најмлађе од шесторо преживјеле дјеце. Његов рођени брат Стеван вратио се у Србију 1878. да ратује против Турака. У исто вријеме Никола је допао прве робије у Кијеву и тражио од цара помиловање да иде у Србију у рат са Турцима, али му није одобрено. Иронија је да је Никола Кибалчић „најзаслужнији“ за убиство Александра Другог, марта 1881. у атентату у Петерсбургу.
– Никола Кибалчић је, у ствари, трагао како да направи „ваздушни брод“. То му је била опсесија од дјетињства. Студирајући на Институту за жељезницу у Санкт Петерсбургу стекао је прва искуства у науци, али је био дубоко разочаран у царизам. Бакуњин га је упознао са анархизмом као „начином ослобођења народних маса“, а Гелб Иванович Успенски га је увео у бунт против цара кроз организацију „Народна воља“. Убрзо је постао технички руководилац терористичког крила овог покрета под именом „Слобода или смрт“.
Према руским изворима, Кибалчић је први пут за нитроглицерин чуо 1879. у затвору у Кијеву гдје је лежао због „забрањене литературе“. По изласку, повезао се са артиљеријским официрима из „Народне воље“ који су му набавили експлозивну материју. У лабораторији, у кућној радиности, он је створио барут који је имао три пута већу снагу од „Нобеловог“. У даљим експериментима успио је да каналише експлозивну снагу барута кроз металне цилиндре са временским упаљачем и да тако направи буквално први ракетни мотор.
У првом атентату на Александра Другог 1879. код Одесе, завјереници су разнијели „погрешан“ воз, а монарх се спасао. Исте године, други атентат на цара је пропао у Зимском дворцу јер је он закаснио на вечеру. Трећи ракетни напад је успио. Цар је убијен 1. марта 1881. усмјереним пројектилом у Петерсбургу а Кибалчић је потом ухапшен.
У ЗАПАДНОЈ „космичкој“ литератури име научника српског поријекла налази се на завидном мјесту. Ракетни стручњаци о њему говоре као о човјеку „који је пола вијека прије првог званичног тестирања ракетног мотора у лиценцираним лабораторијама – употријебио ракетни пројектил“. Међутим, професор Ли Крофт са Аризона стејт универзитета 2006. је објавио књигу „Кибалчић – ракетни терориста пионир“ која открива да је млади научник сарађивао са терористима, између осталог, јер је био „згрожен што дотадашње бомбе убијају много цивила“.
– На суђењу које је трајало неколико дана, руски експерти за експлозиве били су запањени научним успјехом Кибалчића са барутним иновацијама прогласивши га „огромним достигнућем руске науке“ – наставља Миладиновић. – Завјереник српских корјена, ипак, није хтио да тражи помиловање. У периоду од само три дана, од пресуде до смакнућа (3. март 1881), он је у ћелији написао све своје формуле ракетног горива и оставио нацрте свемирског брода. Те нацрте и гориво затим је насљедио Циолковски, који није крио ко је био пионир свега. Стаљинове оргуље, „каћуше“, у ствари су направљене на изумима Кибалчића.
– На суђењу у Петерсбургу Кибалчић је у завршној ријечи отприлике рекао: „Ја сам створио пројекат ваздухопловног апарата који је остварив. Сви прорачуни су код адвоката Герхарда. Жао ми је што нећу бити жив да се увјерим колико је све то оствариво“. О суђењу Кибалчићу и још пет завереника тада су, између осталих, писали и Толстој и Тургењев – указује наш саговорник.
У руској и украјинској стручној литератури о научнику српских корјена објављено је десетине књига. Код нас се за Кибалчића зна у Музеју ваздухопловства, а једину књигу о његовом животу написао је др Владимир Бован.
– Двојица подједнако значајних Срба за развој космичког програма у свијету су Михаило Пупин, оснивач и први директор америчке НАСА 1915. године, која је потом прерасла у НАСА, док је оснивач и руководилац руске ваздушне војске био Огњеслав Костовић (1851-1916), Србин из Новог Бечеја који се такође доселио у Русију – објашњава Миладиновић.
Док је Пупин у своје вријеме био први човек америчке аеронаутике, Костовић је двије деценије прије Цепелина конструисао ваздушни брод тзв. дирижабл „Русија“. За њега је направио и бензински мотор на водено хлађење и електрично паљење. Дирижабл је 1888. године био практично готов у Адмиралском бродоградилишту у Петрограду и био је дужине 60 и пречника 12 метара са чврстом конструкцијом, дефинитивно различит од свих познатих летећих балона. Нажалост, није тестиран јер није било новца. Гроф Фердинанд Цепелин је остварио Костовићев сан, али наш научник важи за изумитеља.
26/07/2024
