Након Слађанине смрти, породица је пронашла њен дневник у којем је написала да зна да се с Kосова неће жива вратити.

Хероина Слађана Станковић (1965-1999)

НАТО бомбардовање 1999. године обиљежиле су, међу многим херојима, и српске хероине добровољци. Умјесто варјача латиле су се пушке, а на велику жалост, из рата се неке нису вратиле.

Прва жена добровољац у српској војсци била је Слађана Станковић, која је погинула на Kосову 5. јуна 1999, помажући рањеним саборцима.

Kобног дана, у јеку крвавих борби на Паштрику, минобацачка граната из Албаније директно је погодила код Шех Махале видно обиљежен камион Црвеног крста који је превозио српске рањенике.

Тада је погинуло неколико војника, а тешко повријеђени били су један војни полицајац, возач заставник Саво Ердељан и болничарка доборовољац Слађана Станковић.

Једини који је лакше рањен и који је имао срећу да преживи директан погодак био је Слободан Младеновић, резервиста из Лесковца, који је испричао несретну погибију својих сабораца.

„Мине од хаубице 120мм падају од нашег возила једно 30, 40 метара. Видимо да не може да нас погоде, идемо даље, пред сам улаз у резервну команду у Шех Махали добијамо директан погодак. Избачен сам из возила, фактички сам детониран, а возило стаје послије 50 метара. Прескачем зид, хватам заклон, чекам три минута да све прође, док они урличу у возилу, не можете то да издржите.

• Излази прво Слађа, сједа на браник возила, за њом излази дјечко болничар и пада ко свећа – мртав. Чујем јаук, бол, немам другог избора прилазим возилу. Питам Слађу како је, видим да нема дио лобање, види се мозак, који лагано пулсира“, рекао је у једној исповијести Младеновић.

Њен супруг, према писањима медија, тешко рањену, носио ју је до Призрена и довео је до љекара албанске националности који, грубо кршећи Хипократову заклетву, није хтио да јој помогне, па је након непуних сат времена издахнула.

Након тога, њено тијело је у лименом сандуку пренесено у Ниш.

Цијели Ниш плакао је за Слађаном, не вјерујући да је њено јуначко срце престало да куца.

Једна од улица у Нишу носи име Слађане Станковић (34) као знак сјећања на хероину која се латила пушке док су се многе Нишлије скривале плашећи се мобилизације.

Након Слађанине смрти, породица је пронашла њен дневник у којем је написала да зна да се с Kосова неће жива вратити.

„Предосјећала је своју смрт, али је то није поколебало у одлуци да оде. Њени другови су нам причали да је била неустрашива, да би и у вријеме највећих борби успјела да се пробије и да борцима донесе храну и лијекове. Тако је и страдала, пробијајући се до рањеника“, прича Слађанина сестра.

Према ријечима њене сестре Весне, коју је неколико пута испричала за медије, Слађанина животна прича свједочанство је о љубави, храбрости и хуманости какве умију да покажу само ријетки људи.

„Станковићи су у сваки рат слали неког свога, али Слађана је била прва дјевојка која је узела оружје у руке. Нико није слутио шта јој је у глави док 24. марта у кућу није ушла у униформи и казала: “Идем у рат”“.

• “Отац је покушао да је одврати, рекао јој је: “Слађана, знаш ли ти шта је рат, то није кафић, тамо се гине”, али је то није поколебало. Први пут се јавила послије мејсец дана, казала да има радосне вијести, вјенчала се с руским добровољцем Јуријем Осиповским, и то у манастиру Светих Архангела у Призрену. Kум јој је био њен старјешина Божидар Делић“, присјећа се Слађанина сестра Весна Станковић.