Борба Ксеније Атанасијевић, научнице која је 1922. године постала прва жена доктор наука на Београдском универзитету, за признање у научним круговима била је дуга, напорна и на моменте испуњена личним понижењем и стављањем на јавни стуб срама. Мало је познато да је у Београду живјела још једна учена жена са титулом доктора наука, која је деценију раније ово звање стекла у Женеви.

Звала се Вукосава Марјановић Томић, а за њено постојање сазнали смо тек прије неколико година захваљујући једном писму упућеном листу “Политика”.

Вукосава Марјановић рођена је јануара 1887. године у Београду. Била је изданак угледне породице која је још у 18. вијеку из Ниша пристигла у град на обали Саве и Дунава. Породица се првобитно настањују на Топчидеру, али се тридестих година 19. вијека селе на Палилулу јер је на мјесту њиховог породичног дома изграђен двор кнеза Милоша.

Као једно од четворо дјеце, Вукосава је стекла основно и средње образовање у Београду, прво у Палилујској школи, а потом и у Високој женској школи. Ова потоња школа, у рангу данашње гимназије, била је највише образовање које је једна млада дама могла да достигне. Рјешење је био одлазак у иностранство, што Вукосава и чини на наговор своје другарице.

Боравак и школовање у иностранству одувијек је било скупо, посебно за дјевојку која је пунољетство дочекала без родитеља. Ипак, наслијеђена имовина била је довољна да јој омогући одлазак у Швајцарску. У Женеви студира хемију на Природно-математичком факултету, а већ 1913. године добија звање доктора науке, чиме је Ксенију Атанасијевић “претекла” за девет година.

Све за породицу

По завршетку студија, др Марјановић враћа се у Београд гдје неко вријеме ради у Државној хемијској лабораторији. Све прекида Први свјетски рат у коме се посвећује хуманитарном раду – ради као болничарка, превија ране и припрема лијекове за болесне. По ослобођењу ради у Царинској лабораторији на Сави.

Овај ангажман испоставиће се судбоносан. Ту упознаје свог супруга Душана Томића, инжењера технологије и професора на Београдском универзитету. Живјели су тих година у вили у елитној Крунској улици на броју 77. Нажалост, због тада важећих предрасуда и чудног односа државе према удатим женама (плате удатих упосленица биле су ниске или условљене приходима њихових супруга) напушта каријеру, иако је била посвећена свом научном послу.

Посвећена кући и породици, др Вукосава Марјановић Томић пала је у научни заборав. Њено име тешко да може да се нађе у новинама, часописима, стручним радовима. Оно што је наука изгубила, добила су њена два сина које је подржавала и у тешким временима која су наступала. Породица Томић је за вријеме Другог свјетског рата била прво жртва окупатора, а све оно што им није било одузето тада, национализовано је послије рата. Додатна трагедија дошла је и са смрћу Душана Томића, који је послије боравка у затвору преминуо 1947. године.

Тихо и скромно, као што је и живјела, преминула је од посљедица можданог удара јуна 1979. године, наводи портал 011инфо.

Питање је да ли би и потпуно нестала са страница историје, да није било једног текста у “Политици” 2017. године и писма које је тим поводом упутила Олга Томић, Вукосавина снаха, а чије је наводе даље истражила Милица Димитријевић. Коначне детаље за портрет дао је том приликом и Петар Марјановић, рођак др Марјановић Томић.

Београду је још само остало да се овој великој жени на неки начин одужи.