ПРВИ детаљан попис становништва у Кнежевини Србији је онај из 1834. године, према коме је у њој тада живјело преко 650.000 људи.

Подаци који се могу наћи у публикацији „Пописи становништва у Кнежевини Србији 1815-1882“ нам пружају занимљиву демографску слику становништва у периоду након Другог српског устанка и динамику која описује промјене које су се дешавале у датом периоду.

Кнежевина Србија је настала као директна посљедица борбе за независност потлаченог српског народа над Турцима, и постојала је све до 1882. године када је проглашена Краљевином Србијом. Ипак, дио Османског царства формално остаје све до 1878. године, када послије Берлинског конгреса добија независност.

Наведени период су обиљежиле и смјене двије династије, Карађорђевића и Обреновића. Међутим, ово није спријечило напредак у економији, култури и умјетности, али како ће се испоставити и демографским растом.

Током своје прве владавине кнез Милош Обреновић је наредио попис 1815. године, када је захтјевао да се попишу сви ожењени мушкарци који требају да плаћају порез, као и дјечаци старији од седам година за плаћање харача, како пише Данас.

Мало детаљније податаке пружа попис из 1818. године, на основу ког се зна да је 12 нахија било сачињено од 1.395 насеља у којима се налазлило 51.344 домова са 115.000 глава које су дуговале харач.

Након стицања самосталности Србије унутар Османског царства и укидања феудализма, стручњаци сугеришу да долази до пописивања људства 1834. године. Тада су пописане све породице, а доступне су и информације да ли посједују куће. Свако мушко лице је унијето у спискове, а од потребних информација су наведене године старости, брачно стање и сродство, док су занимљања подјељена у шест група.

Бројке указују да је најбројнији становништвом био Пожаревачки округ са 73.239 људи, док су Ваљевски, Ужички, Крагујевачки и Шабачки округ имали приближано исто становника око 50.000. Више од 40.000 су имали Крајински, Јагодински и Чачански округ.

Интересантан податак је да Београдски округ броји 38.057 становника, али да је сама варош имала 7.033 људи што је и даље било довољно да понесе титулу најмногољудније у тадашњој Србији. Такође, њиме је обухваћено и женско становништво, још једна од занимљивости је да је ово једини попис који је скупљао податке о томе ко је способан за војску, а ко није.

Сљедећи попис је наредио кнез Михајло 1841. године али се сматра непотпуним, јер није обухватао Београд. Ипак, иако непотпун уочљиве су значајне промјене у демографском саставу, јер је званичан број становника 1841. године износио 828.895. За нешто мање од деценије број становника у Пожаревачком округу је порастао на 98.927.

Другачији подаци се могу наћи у раду Јована Гавриловића „Рјечнику географијско-статистичном Србије“, гдје он наводи да је у Србији током средине 19. вијека живјело укупно 849.286 душа. А да је највећа варош била Београд, са 18.610 становника и 2.420 кућа. Ипак, број становника је у Србији прешао милион 1859. године, када је према званичним подацима из пописа живјело 1.078.281 људи, од чега 556.785 мушкараца и 521.496 жена.

Када се упореде подаци наведени према попису који је спроведен први пут и оних након 40 година, долази се до закључка да се популација у Србији за тај временски период удвостручила и да је износила 1,3 милиона.