До 1957. године у свим главним градовима република, а од тада само у Београду, приређиване су параде у част Првог маја.

Ивану Ивањију, логорашу који је преживио Аушвиц и Бухенвалд, Титовом преводиоцу и писцу, дугујемо овај опис параде из педесетих година прошлог вијека:

„Чело колоне би стајало баш на раскрсници код парка Ташмајдан, таман да би се све уходало тих стотинак метара до централне трибине пред тада Савезном скупштином. Учесници параде су се постројавали километрима и километрима дуж Булевара према истоку.

Наступ војске

Није све било у наступу војске. Војска је ваљда навикла да маршира, да дефилује оним тешким, почасним, такозваним стројевим кораком, што јаче газећи по асфалту, тако да послије заболе кукови (…)

„Послије свих родова војске на нашим првомајским парадама наступао би народ. ‚Радници, сељаци и поштена интелигенција’ – како се тада говорило – продефиловали би пред „својим руководством”, које им је махало са трибина.

Да би Првог маја, на Празник рада, све функционисало како треба, народ је морао да устане у рану зору и пожури да заузме своје мјесто у споредним улицама Булевара. Онда би се сатима чекало. Курири би јурили горе-доле, провјеравали ситуацију и јављали ко је гдје готов или још није, да ли је све у реду, је ли све довољно сређено, умивено, достојанствено и спремно за покрет. Лоше припремљене групе или тако рано већ пијани појединци на вријеме су искључивани из строја. То би данас са мобилним телефонима било много лакше, подсјећа Курир.

На челу параде марширали су заставници. Послије њих се корачало са огромним портретима партијских и државних руководилаца, државним грбом, петокраком и српом и чекићем великим по неколико метара, и са безброј парола које су славиле побједу пролетаријата. Затим су се представљале фирме, општине, разна занимања. Пролазили су трактори који су вукли пољопривредне машине. На камионима су пекари пекли хлеб, димничари се правили да чисте димњаке, фризери су фризирали и бријали, рудари бајаги копали руду, балерине су играле – сви у својим радним униформама.

Неки камиони су представљали праве мале баште са живим цвијећем, на другима су биле монтиране шине као симбол омладинских радних акција, читави мали бродови, али и авиони – надлетања су дошла у моду нешто касније. Сјећам се једног камиона са огромним макетама књига и натписом ‚Књиге у народ’. Свако предузеће, свака школа, сваки дио града хтјели су да се покажу у што бољем свјетлу, измишљали су оригиналне ношње, костиме и маске, правиле су се праве сценографије и кореографије на возилима.

Гимнастичари

Марширали би гимнастичари и други спортисти, процупкали фолклорци, бициклисти. То је било право такмичење ко ће да измисли нешто лепше, духовитије, атрактивније.

На трибини испред Скупштине стајали би насмијани друг Тито и државно руководство, али било је публике дуж цијеле трасе, људи су били на прозорима, а на тротоаре су радозналци излазили рано да би посједали на хоклице и сандуке које би донели, јер телевизије у вријеме тих првих парада још није било, али било је много искреног весеља.

Крајем шездесетих година, у склопу припрема за обележавање двадесетпетогодишњице побједе над фашизмом 9. маја 1970. године, одлучено је да се војна парада издвоји из првомајске поворке, а њено одржавање помјери на Дан побједе 9. мај.”