Арсеније III Чарнојевић архиепископ пећки и српски патријарх повео је Србе ка сјеверу после вијести да Турци напредују ка Београду.

Архиепископ пећки и српски патријарх Арсеније III Чарнојевић

Када је од Аустријског цара Леополда И добио потврду у виду повеље од 21. августа 1690. године да ће Срби имати слободе, покреће народ на миграцију ка посједима Аустроугарског царства. Цар је повељом давао слободу као и право на исповједање своје вјероисповести.

После добијања ових основних права Срби крећу са преласком ријека Саве и Дунава. По писмима из тог периода које је послао Арсеније ИИИ Чарнојевић верује се да је између 30.000 и 40.000 људи тада прешло у Аустроугарску.

На основу привилегија које је добио за српски народ од Леополда И (1690, 1691. и 1695) извршио је прву организацију Српске цркве на простору Аустријског царства.

Као 35. поглавар Српске православне цркве, односно Пећке патријаршије, био је духовни и световни лидер српског народа у Отоманској империји, тешком историјском периоду од 1674. до 1690. године.

Тих година долази до, за Србе судбоносног, Великог бечког рата (1683 – 1699), титанског сукоба између Турске и Аустрије, који се сламао преко српског народа и узроковао Велику сеобу Срба 1690. године, када је око 200.000 људи прешло преко Саве и Дунава и населило се на подручју Срема, Баната и Бачке, па и даље до иза Будимпеште.

Носећи народне светиње, књиге и друге реликвије, Србији су пјешке, колима и лађама ишли све даље ка сјеверу. Стигли су чак до иза Будима и до Коморана. Ту су се, углавном, „заџали у великим збеговима“, како наводи Рајко Л. Веселиновић у књизи Арсеније ИИИ.

Патријарх Арсеније ИИИ тада постаје први и кључни лидер Срба у Хабзбуршкој монархији, који се изборио за привилегије које су омогућиле опстанак српског идентитета и православне вјере међу пресељеним народом. Иако је његова личност огледало судбине људи у једном од најтежих историјских раздобља, о њему је широј јавности доступно релативно мало података и ретко је тема научно-популарних књига и предавања.

По подацима из слободне енциклопедије, према многим историчарима, Арсеније Црнојевић је био трећа најзначајнија фигура у српској историји послије светог Саве основача аутокефалне Српске цркве (1219) и Макарија Соколовића првог српског патријарха након обнављања Пећке патријаршије 1557.

Рођен је у Цетињском племену 1663. године. Сам за себе каже да је „од Цетина рожден(и)ем“.

Патријарх Арсеније је умро у Бечу 27. октобра 1706. године. Пренијет је у манастир Крушедол и сахрањен у гробници светога Максима, деспота српског.

Колико је патријарх Арсеније поштован од српскога народа види се и по томе, што је за живота називан „велики отац и богомољац“, „општи отац и учитељ“, „свети стари“, „добри пастир“, „богодаровани“, „милостиви господин“, „свети“, а после смрти као „блажени и богоугодни муж и учитељ наш, слатки патријарх кир Арсеније“.

У време одржавања црквено-народног сабора у манастиру Хопову 1721. године, када је поново запретила опасност од насилног унијаћења, дошло је до омивања моштију патријарха Арсенија и кропљења чланова сабора том водом.

Величина патријарха Арсенија, који се у судбоносним моментима за наш народ нашао на његовом челу, састојала се „у његовој великој љубави и ванредној присебности духа, снази разума, одлучности пуној такта и неуморној радиности“, те је разумео знаке времена у коме је живео.