Грци су га звали “високоврховним храстом Православља” и “савјешћу Српске православне цркве”

ПРЕД ЊИМ СУ ГЛАВУ СПУШТАЛИ СВИ ПАТРИЈАРСИ И ЕПИСКОПИ

Јустин Поповић рођен је 1894. године у свештеничкој породици у Врању. По роћењу добио је име Благоје, које је носио све док се 1916. године није замонашио и узео име Јустин.

Прије замонашења студирао је на Богословском факултету у Београду, а са српском војском повлачио се преко Албаније, након чега се и замонашио у Скопљу, 1. јануара.

Школовао се у Русији и Енглеској, на чувеном Оксворду, а затим је докторирао у Атини. Године 1934. постаје професор Богословског факултета у Београду.

Његова предавања привлаче огроман број слушалаца, али због свог антикомунизма (неки кажу и прећутне подршке квислиншким режимима Недића и Љотића, коначно и подршке четницима) постаје непожељан елемент поткрај Другог свјетског рата. Ухапшен је, али је пуштен из притвора. Нема назнака да је био малтретиран.

Од 1948. године Јустин Поповић боравиће као архимандат у манастиру Ћелије наредну 31 годину, подсјећа Опанак.

Иако ће, за све то вријеме, наводно, бити под будним оком комуниста, те није имао никакве јавне наступе, Јуситну су људи сами долазили, и он их је примао.

Његов утицај на православни свијет био је огроман. Дословно се може рећи да је имао посљедњу ријеч у свим најважнијим питањима, а пред њим су дрхтали сви патријарси и епископи.

Био је у стању да стопира све оно што је видио као екуменизам. Ријечју — био је громада теолошке и еклисиошке мисли.

Ево како одговара на одређена питања Свети ава Јустин Ћелијски:

“Шта Бог хоће са овим свијетом? Какав је циљ Божји у њему? Шта Бог хоће са родом људским? Са човјеком? Зашто је Бог створио овакав свијет и оваквог човјека у њему?

То не зна, и не може знати никаква људска мудрост, никакав људски разум. То може знати, и стварно зна једино Христовом благодаћу облагодаћена мудрост, и Христовом благодаћу облагодаћени разум. ‘Богатство благодати’ Своје Тросунчани Господ је излио на нас ‘објавивши нам тајну воље Своје’ у личности Господа Христа и Његовом богочовечанском подвигу спасења: тајну воље Своје о нашем земаљском свијету, и о свима свијетовима, о човјеку, и о свима људским бићима.

Нема сумње, тајна свих свјетова је у тајни воље Божје. Да нам је није објавио, ми људи никада не би сазнали и открили ту тајну, а самим тим ни тајну наше људске воље: ради чега нам је воља дата, и чему треба да служи, и како да се управља. По предвечном благовољењу Свом Бог нам је открио ту тајну коју је имао у Себи о свијету и свјетовима, и о човјеку у њима. А то благовољење васцјелим бићем својим извире из безграничне љубави Божје, којом Бог и одређује од вјечности сав Свој однос према роду људском.

До доласка Господа Христа у наш земаљски свијет, род људски био је пуки сиромашак, јер није знао ‘тајну воље Божје’, није знао шта Бог хоће са нама људима, са анђелима, са звјездама, са животињама, са биљкама, са васионама. А све то сазнао је са појавом Богочовека Христа на земљи. У чему је ‘тајна воље Божје’? У томе: ‘да се под главом Христом сједини све што је на небесима и на земљи’”.