16/06/2021
Витор Кнежевић из села Мушвете у општини Чајетина
„Први свјетски рат тек бијеше почео, када дође до наше јединице Француска комисија за оцјену способности наше високобрдске тешке артиљерије. Мене изабраше и поведоше до полигона. Гашђале су се три коте на различитој даљини, а мете биле лежеће, клечеће и стојеће. Пажљиво сам намјештао добијене координате на топу и онда је одјекнуо први плотун, а за њим још два. Један Француз ми потом приђе са нашим преводиоцем и упита знам ли како сам гађао и шта сам погодио.
„Стојеће мете су све посјечене на пола, клечеће немају ниједну главу, а лежеће, у рововима готово да нису ни пронашли, само неке парчиће.” Ово рекавши, пружи руку Витору, чврсто стеже, а потом му на груди окачи орден Француског крста. Много би простора требало да се опишу све борбе, биљежи „Поменик”, али свједочи ордење које је по заслугама добијао ‒ једно је и Златна медаља Милош Обилић за храброст и заслуге у бици на Кајмакчалану. Ту изгуби у борби брата Светозара, па још већом жестином и прецизношчу удари по непријатељу.
„Битка на Кајмакчалану је била на прекретници. Наш артиљеријски положај имао је три топа. Били смо исцрпљени, када уочисмо озбиљан преокрет на нашу штету. Непријатељ је силовито јуришао, уз многе губитке, али се и без заустављања приближавао нашим рововима. Пуцали смо из топова већ сат времена, а није дало резултате. У свом метежу, понављао сам у себи издржаћемо, а тад се зачуло громогласо командовање наредника: „Картеч, пуцајте картеч!” Цијев топа сам оборио готово равно са тлом на домет 400 метара и помоћницима викнуо да брже додају гранате.
Гелери су сијали пустош, летили једва неколико метара изнад наше војске. Облак прашине покрио све, а ја сам само Бога молио да се цијев не искриви и да издржи још који плотун. Тада се зачуло: „Обустави паљбу“. Кајмакчалан је заузет, а већ наредног дана, моје груди је украсио још један орден за храброст. Тако вам је то било, лако није никако, али знали смо за шта се боримо”, причао је Витор Кнежевић.
По свршетку рата Витор долази кући жив и здрав, мада је више пута био контузован, а парче гелера донио у нози, које је по свједочењу породице, „могло споља да се види и опипа, али га није дирао и одживио је остатак живота с тим, јер му није сметало”. Умире 1968. године и бива сахрањен на сеоском гробљу, гдје има заједнички споменик са братом Светозаром, што му синови подигоше. Породица чува његово ордење -‒ Златни орден за храброст Милоша Обилића, Споменицу 1913 краљ Петар Први, Споменица 1912. освећено Косово, Споменица 1914‒1918, Француски ратни крст 1914‒1918. Сачували су Кнежевићи и повељу Албанске споменице 1915. и слику краља Александра као поклон са посветом „Свом ратном другу” уз лични потпис краља.
Извор: Видовдан