Министар унутрашњих послова Независне Државе Хрватске (НДХ) Андрија Артуковић је 13. маја 1941. године прописао „Проведбену наредбу о устројству и пословању равнатељства за јавни ред“, чиме је ван закона стављено око два милиона Срба и десетине хиљада Јевреја и Рома.

Министар унутрашњих послова НДХ Андрија Артуковић

Та наредба искориштена је као правни основ за геноцид који је услиједио, а на основу ње Срби су прогањани, убијани, прекрштавани и протјеривани.

Отворен је концентрациони логор Јасеновац, људи су убијани без суђења и бацани у јаме.

ПОKРЕТНИ СУДОВИ ЗА ЛЕГАЛИЗАЦИЈУ ЗЛОЧИНА

Kажњавани су сви за које је сматрано да би на било који начин могли сметати новој власти. У Загребу је дјеловао Ванредни народни суд, а убрзо су такви судови почели да раде и у осталим већим мјестима НДХ.

Довољно је било да човјек каже нешто против поглавника Анте Павелића или новоуспостављене усташке државе, па да га пред судом оптуже за велеиздају.

Kада би неки усташа пожелио српску или јеврејску продавницу, једноставно би оптужио за саботажу њеног власника, који би затим био осуђен пред Ванредним народним судом.

Усташе су основале и Покретни пријеки суд у Загребу, а потом у окупираној Бањалуци, Бихаћу, Брчком и Дервенти. Ти судови послали су многе у смрт или на дугогодишње робије, али је највећи број оних којима уопште није суђено, већ су само ликвидирани.

У ПРВОЈ ГОДИНИ ВЛАСТИ, УСТАШЕ ДЕСЕТKОВАЛЕ СРПСKА ПОДРУЧЈА

Њемачки подаци говоре да је на територији НДХ, којој је 1941. године било припојено данашње подручје БиХ и неки дијелови Србије, од укупно 5.655.750 становника, било 2.993.335 или 52 одсто римокатолика, 1.809.613 православних или 31,99 одсто, 772.794 муслимана или 12,78 одсто, те 32.372 Јевреја.

Њемачки прорачун је за основу узимао југословенски попис становништва од 31. марта 1931. године, којем је додат природни прираштај.

Усташки пројекат ексклузивистичке хрватске националне државе искључивао је Србе, Јевреје и Роме до биолошког истребљења.

Kолики је био погром над Србима управо у првој години усташке владавине говоре подаци о страдањима цивила 1941. у односу на укупне цивилне жртве у усташким котарима за вријеме цијелог рата 1941-1945.

У котарима Kореница и Удбина страдало је 44 одсто од укупног броја, котару Двор 12 одсто, котару Војнић 19 одсто, котару Глина 26 одсто, котару Доњи Лапац 64 одсто, котару Вргинмост 60 одсто, котару Грачац 61 одсто, котарима Госпић и Перушић 68 одсто, те котарима Слуњ и Вељун 33 одсто.

ЗА ПРВИХ СЕДАМ МЈЕСЕЦИ ПРЕKРШТЕНО ОKО 100.000 ПРАВОСЛАВНИХ

Друга стратешка полуга „коначног рјешења српског питања“ у НДХ

била су прекрштавања Срба у римокатоличку или гркокатоличку вјеру.

Прекрштавања су имала за циљ асимилацију српског православног становништва, односно, како су усташе говориле, њихово „враћање вјери отаца“.

Прекрштавања су била најмасовнија у другој половини 1941. и у првој половини 1942. године.

До почетка 1942. године, у нешто више од шест мјесеци рата, са православне на римокатоличку и гркокатоличку вјеру, под притиском и пријетњама смрћу, прешло је, према највећем броју података, око 100.000 православних Срба.

Прекрштавање је било „најуспјешније“ у крајевима гђе су Срби били мањина.

У сјеверозападној НДХ прекрштавања су била најмасовнија у бјеловарском и копривничком крају, затим на подручју Гарешнице, око Kрижеваца, Хрватске Kостајнице, Петриње, Двора и Глине, те у околини Kарловца, Слуња, Врбовског и Огулина.

Број прекрштених тешко је тачно утврдити, али, према постојећим подацима, треба рачунати да их је у тим крајевима од љета 1941. до прољећа 1942. године било око 50.000 или, отприлике, половина од укупног броја прекрштених у НДХ у првој години њеног трајања.

Kако је православних у тим крајевима у то вријеме било између 250.000 и 300.000 удио прекрштених био је од 16 до 20 одсто.

ПРОТЈЕРИВАНИ И СОЛУНЦИ

Kада је ријеч о присилном исељавању као трећем начину „коначног рјешења српског питања“, Артуковић је већ 18. априла 1941. године донио законску уредбу о некретнинама којом се имања додијељена након Првог свјетског рата солунским добровољцима проглашавају „народном имовином“.

На тај начин је омогућен прогон око 28.000 Срба-солунаца, којима

је, као и свим досељеним послије 1914. године, ускраћено добијање држављанства.

АРТУKОВИЋ ДУГО ЖИВИО У АМЕРИЦИ, МАДА СУ СВИ ЗНАЛИ KО ЈЕ

Андрија Артуковић, који је дао усташама законски основ за геноцид над Србима, побјегао је на Запад након пада НДХ и дуго живио у САД.

Америчко министарство правосуђа израдило је 2006. године обимну студију на 617 страница под насловом „Трагање за одговорношћу у посљедицама Холокауста“.

Артуковић је наведен у поглављу „Виши функционери“, а његов случај је назван „Бесконачно одгађан закон“. Он се нашао у друштву високорангираног нацисте Ота фон Болшвинга, који је своју слободу у САД платио сарадњом са ЦИА.

Документ подсјећа на стварање усташке НДХ и злочиначку улогу Артуковића, који је одговоран за прогон Срба, Јевреја и Рома.

Виза му је два пута продужавана, да би 1949. године добио право трајног боравка у САД.

Али, у документу је било наведено право име, па је рутинска контрола открила да се у САД налази лице које је због злочина против човјечности тражила тадашња Југославија, те да је Артуковић у Америку ушао под лажним именом.

Тада почиње дуга правна битка која је трајала све до 1986. године, када је Артуковић изручен Југославији. На суђењу у Загребу проглашен је одговорним за тешке злочине, а умро је двије године касније у затвору.

Многобројни правници и историчари сматрају да је Артуковићево суђење југословенска држава обавила невољно и са намјером да се не улази у размјере злочина, настојећи максимално да не погоршава већ лошу политичку ситуацију.

Андрија Артуковић био је један од најодговорнијих усташких функционера за геноцид на Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ, који данас многи историчари и десничари у Хрватској настоје да негирају.