Вук Бранковић је био средњовјековни српски велможа, владар Косовске области и најзначајнија политичка фигура Србије посљедње двије деценије 14.вијека.

Вук Бранковић

Био је велики добротвор и ктитор, изградио је и обновио небројано манастира, а данас се са сигурношћу не зна ни гдје је сахрањен. Према неким изворима, гроб му је у светогорском манастиру Светог Павла, према другим у Хиландару.

Ипак, све ове чињенице о Вуку Бранковићу мање су или скоро потпуно непознате јер се његово име и данас, вијековима послије, везује за издају на Косову. Иако се цијелог живота борио против Турака, Вук Бранковић је тако временом постао најпознатији „српски Јуда“.

Како сада сматра највећи број историчара, у овоме нема истине, а о издаји први пут пише Мавро Орбини пуна два и по вијека послије Косовског боја! Послије битке, насљедници кнеза Лазара су признали врховну власт султана Бајазита, док је управо Вук Бранковић наставио да се одупире Османлијама и чува независност своје области.

И колико је издаја Вука Бранковића, стварна или измишљена, нашироко позната у Србији, толико се о животу овог великаша и годинама које су претходиле Косовском боју веома мало зна.

Ево приче о томе…

Вук Бранковић био је најмлађи син севастократора Бранка Младеновића, који је у доба цара Душана управљао Охридом. Имао је браћу Николу Радоњу и Гргура и бар једну сестру чије је име било или Теодора или Војислава.

Чињеница да је Душан Бранковић био севастократор вјероватно значи да је, на неки начин, био родбински повезан са царском породицом. Иста титула додјељена је Дејану, родоначелнику породице Дејановић, који је био ожењен Душановом сестром Јевдокијом. Ако је ова тврдња тачна, то заправо значи да је Вук Бранковић био Немањићке крви.

Послије очеве смрти, прије марта 1365. године, Вук са старијим братом Гргуром напушта Охрид и одлази на породични посјед у Дреници. Њихов најстарији брат Никола Радоња се прије тога већ замонашио у Хиландару, па су Гргур и Вук наставили управљање територијама.

Вук се око 1371. године оженио Маром, ћерком кнеза Лазара, чиме се родбински повезао са кнезом, са којим је тијесно сарађивао на ширењу њихових области, пошто је забиљежено како су они “у слози и љубави побјеђивали непријатеље своје”. Та блиска сарадња потрајала је до Косовске битке и погибије Лазара Хребељановића.

Један од најмоћнијих

Пораз и погибија краља Вукашина и деспота Угљеше у Маричкој бици 26. септембра 1371. године измјенила је прилике у некадашњем српском царству. Нестанак двојице најмоћнијих велможа и ступање њихових потомака у вазалне односе са османским султаном, искористила је остала моћна властела, укључујући кнеза Лазара и Вука, који је до 1377. године овладао Скопљем и 1378. године и Призреном, наводи Историјски забавник.

Током 1373. године, Вук је ушао у широку коалицију, створену против жупана Николе Алтомановића, иначе сина његове тетке Ратославе. Послије његовог слома и осљепљивања, кнез Лазар, бан Твртко, Балшићи и Вук су својим областима припојили дијелове Николине државе, а у Вуковој области су се нашли Сенице, Звечан и дијелови Полимља.

Бранковићи су се тако устоличили као једна од најмоћније властеле и као такви дочекали Косовски бој 1389. који се одиграо на територији под њиховом управом. Вук Бранковић је командовао десним крилом српске војске.