Иако се о догађајима који су јој претходили, току, па и исходу Косовске битке данас са сигурношћу мало зна, терет издаје је вијековима почивао на имену једног човјека. Иако се цијелог живота борио против Турака, Вук Бранковић је временом постао најпознатији „српски Јуда“, а његово име је постало синоним за страшну и неопростиву издају. Та сјенка пала је и на цијелу његову породицу. Како сада стоје ствари – потпуно неоправдано!

Проклетство Вука Бранковића

Тог 6. новембра 1397. године, негдје у дубинама османских тамница, преминуо је Вук Бранковић, најмоћнији српски великаш посљедње деценије 14. вијека који је читав живот посветио борби против турских освајача, никада им се није покорио и до краја бранио своје територије од њихове најезде.

Био је велики добротвор и ктитор, изградио је и обновио небројано манастира, а данас се са сигурношћу не зна ни гдје је сахрањен. Према неким изворима, гроб му је у светогорском манастиру Светог Павла, према другим у Хиландару, наводи Историјски забавник.

Ипак, све ове чињенице о Вуку Бранковићу мање су или скоро потпуно непознате јер се његово име и данас, вијековима послије, везује за издају на Косову. Иако се цијелог живота борио против Турака, Вук Бранковић је тако временом постао најпознатији „српски Јуда“.

Како сада сматра највећи број историчара, у овоме нема истине, а о издаји први пут пише Мавро Орбини пуна два и по вијека послије Косовског боја! Послије битке, насљедници кнеза Лазара су признали врховну власт султана Бајазита, док је управо Вук Бранковић наставио да се одупире Османлијама и чува независност своје области.

Своју непокорност Вук Бранковић скупо је платио. Тешка судбина није заобишла ни цијелу његову породицу…

Шта је заправо било са Бранковићима?

Вук Бранковић био је ожењен Маром, најстаријом кћерком кнеза Лазара Хребељановића и у браку са њом, имао је три сина – Гргура, Ђурђа и Лазара.

Највећи дио посједа Вука Бранковића припао је Стефану Лазаревићу, стратешки битна здања су заузели Турци док су његовој супрузи Мари и синовима остала само мала област са са сједиштем у Вучитрну.

Гргур се замонашио и као монах Герасим умро у Хиландару 1408. Лазар је убијен у току битке 1410. Као једини старешина домаћинства остао је Ђурађ Бранковић. Пошто је његов ујак, деспот Стефан Лазаревић, био без насљедника, Ђурђа је прогласио својим насљедником и тако је Ђурађ Бранковић постао српски деспот.

Током читаве своје владавине Ђурађ је осциловао између вазалства и отпора Турцима. Његови синови Гргур и Стефан ослијепљени су 1441. наредбом турског султана Мурата ИИ.

Лазар је био најмлађи син деспота Ђурђа Бранковића и једини који није био ослијепљен. Био је деспот Србије од 1456. до своје изненадне смрти 1458. када га је наслиједио старији брат, ослијепљени Стефан.

Деспот Стефан је заједно са снајом и одмах по ступању на деспотски трон, суочио се са најездом Турака коју је Мехмед други припремао још раније. Са собом су водили Стефановог слијепог брата – Гргура Бранковића, у намјери да га поставе на деспотски пријесто. Једном када је напад почео остали су неосвојени само Голубац и Смедерево.

Стефан је помоћ потражио од Угара. У таквим околностима Српска деспотовина је почела практично да се предаје, препуштајући своје земље туђинима да је бране. Ипак, деспот није имао избора.

Ову ситуацију је искористио краљ Стефан Томаш који је понудио да се његов син Стефан Томашевић ожени кћерком умрлог деспота Лазара и тако у мираз добије и српску деспотовину. Деспота Стефана нико није ни питао и он је био принуђен да напусти Србију.

Гргур се пред смрт замонашио и као монах Герман умро 1459. у Хиландару. Стефан се до краја живота потуцао по европским дворовима, болестан и у биједи, молећи за помоћ. Све до смрти је живио од милостиње коју су му слали Млечани, Дубровчани и Папа.

Крај једне велике српске породице

Слијепи деспот Стефан се 1460. оженио Ангелином, ћерком Ђорђа Аријанита Комнина, средњовјековног господара области Коњуха и Шкумбе. Имали су синове Ђорђа и Јована, као и двије кћерке Марију и Милицу.

Титулу деспота Србије је Ђорђу даровао мађарски краљ Матија Корвин 1486. године. Почетком 1496. године, Ђорђе се закалуђерио, а деспотску титулу је оставио млађем брату Јовану. Постао је архиепископ Максим и као такав проглашен за светитеља.

Ни Ђорђе ни Јован, као ни њихов рођак Змај Огњени Вук, нису имали мушких потомака. Тиме је замонашени Ђорђе тј. архипеископ Максим, који је надживио свог млађег брата, био посљедњи мушки Бранковић. Након његове смрти 1516. угашена је њихова лоза.