Први српски устанак је можда циjењенији међу Србима, али је Други онај који је постепено донио трајну слободу од Османлијског царства.

Ово су људи који су дигли Други српски устанак!

Стога, иако буна дигнута у Орашцу на Сретење 1804. године заслужује тај степен поштовања, исти тај степен завређује и буна дигнута у Такову на Цвети једанаест година касније. Завређује, а не добија.

Одговор на питање због чега је то тако, прилично је сложен. Прије свега, Срби нису њом добили пуну независност којој су стремили и коју су у суштини имали током Првог устанка; Други је трајао доста краће, бојева је било мање, а дипломатије више; реалполитика је била превагнула.

За вријеме власти Обреновића, званична државна политика била је таква, да се Таковски устанак поштовао као највећа светиња. Шта је народ мислио — не знамо. Ако му се није допадало, са промјеном династије 1903. године могао је то и да изрази. Тада су постепено Први и Други устанак почели да заузимају своја мјеста у националној свијести Срба.

Међутим, ко држи до историје нашег народа, коме је она драга, ко је поштује и схвата, ко цијени све напоре који су водили ка слободи, има на располагању једно посебно мjесто у Србији које би требало да походи. У питању је Музеј Другог српског устанка у Такову, који дjелује при Музеју рудничко-таковског краја, и који је смjештен у скромној згради старе таковске школе.

На спољном зиду налази се спомен-плоча на којој су написане ријечи које је Милош Обреновић изговорио окупљеним првацима: „Нека је знано свим кнезовима, кметовима (сеоске старјешине; прим. нов.) и сваком брату Србину да смо овдjе данас код Таковске цркве имали велики састанак, договорили се да устанемо на Турке и извојујемо себи слободу.

Народ ме изабрао за вођу, а ја свакоме наређујем да узме оружје и бије Турке гдjе их види и чује. Kо изда или не послуша, томе више нема мjеста међу нама!“ Потпис овог говора гласи: „Милош Обреновић окупљенима код цркве у Такову, на Цвети, 11/23. априла 1815. године“. Одмах испод тога, на истој спомен-плочи, наћи ћете часна имена људи који су дигли Други српски устанак. Ту, према томе, пише:

„А ово су имена оних који су били на тој јуначкој скупштини и завери:

Kнез Милош, Господар Јован, Лазар Мутап из Прислонице, Никола Милићевић Луњевица из Луњевице, Милић Дринчић, Тодор Беља и Добрица Весковић из Теочина, Перица Н. Буљугбаша из Миоковаца, Домљан Матовић Kрџа и Петар Томашевић из Лочеваца, Марко и Никола, браћа Ракићи из Рудника, Милован Ломић из Драгоља, Васиљ Милојевић, Милић Брајовић и Лазар Васиљевић из Брезне, Радован Жижовић из Леушића, Тодор Јеремић и Благоје Н. из Прањана, Иван Шалавардић и Обрад Словић из Грабовице, Петар Грк из Невада, Јован Лазић из Сврачковаца, Атанаско Михаиловић, Васо Поповић, Васа Николић, Никола Јовчић, Никола Солујић и Миленко Ђорђевић из Бершића, Прота Јанко Витомировић, Радојица Пауновић и Милован Топаловић из Такова, Јован Поњавић, Радисав Раловић Опутић и Васа Милосављевић из Бруснице,

Никола Терзија из Синошевића, Милисав Kорушчић из Ручића, Радован Бајић из Брајића, Марко Радосављевић из Kлатичева, Сима Баралија и неки Матковић из Шарана, Аксентије и Вићентије Чалуковић из Љеваје, Павле и Петар Штуле из Озрема, Станиша Петровић из Лозња, Марко Драшкић из Полома, Живан Дамљановић и Стеван Мирковић из Kоштунића, Максим Макљеновић из Велеречи, Петар Томић, Радован Савић и Божо Аћимовић из Брђана, Неки Стековић из Јабланице, Неки Ранко из Љутовнице, Мали Радојић из Мојсиња, Петар Мали из Станчића, Илија Прељинац из Прељине, Јова Томић из Метинца, Радован Никавица (округ ужички)…“