Српска револуција била је национални устанак и уставна промјена у Србији која се догодила између 1804. и 1835. године, током које је ово подручје од османске провинције еволуирало у територију побуњеника, уставну монархију и модерну Србију.

Српска револуција

Српска револуција обухвата период 19.вијека који захвата три важна догађаја у српској историји – први српски устанак, Хаџи-Проданову буну и други српски устанак. Завршава се доношењем Сретењског устава 1835. године и укидањем феудализма.

Термин српска револуција потиче од њемачког историчара Леополда фон Ранкеа и означава борбу српског народа против турске власти. Могу се издвојити два основна периода за вријеме револуције – Ратни период (1804-1815) и Мирнодопски период (1815-1835).

Криза османске власти и привилегије које су имали Срби у Хабзбуршкој монархији дале су утицај на буђење националног осећаја Срба у Београдском пашалуку. Срби под вођством Коче Анђелковића успјели су да ослободе дио Србије до Крушевца, па се овај догађај назива и Кочина Крајна.

Почетак буне против дахија

Крајем 18.вијека султан Селим трећи хтио је да спроведе унутрашње реформе у Османском царству које су подразумевале укидање неких привилегија јаничара и реформу војске. Јаничари су били веома утицајни у пограничним дјеловима Османског царства. Представник султанове власти у Београдском пашалуку био је Хаџи-Мустафа паша који је због наклоности Србима назван српска мајка.

Крајем 18. и почетком 19.вијека водио је борбу против одметнутих вођа јаничара – Фочић Мехмед-аге, Аганлије, Кучук Алије и Муле Јусуфа. Дахије су убиле Хаџи-Мустафу 1801. године и завеле страховладу у периоду 1801-1804 године у цијелом Београдском пашалуку. Владавина дахија обиљежена је гушењем кнежинске самоуправе, повратком на читлучки систем и изградњом ханова у селима, као и многим пљачкама и неправдама.

Ово је утицало на то да кнезови и свештенство започну припрему за подизање устанка против дахија. Када су у посјед дахија дошла писма Илије Бирчанина и Алексе Ненадовића у којима се помиње куповина оружја из Аустрије, погубљене су виђеније старешине у Ваљеву 1804. године. Овај догађај назива се још и као Сјеча кнезова и био је повод за избијање Првог српског устанка. Узрок је тежак положај раје.

Први српски устанак (1804-1813)

Након сјече кнезова, преживеле шумадијске старјешине нашле су се на сабору у Орашцу на Сретење 1804. године и одлучили да ће за вођу Првог српског устанка поставити Ђорђа Петровића Карађорђа. Устаници су ушли у отворен сукоб са дахијама и прва година устанка се зато зове Буна против дахија.

Палили су ханове и ослободили Београдски пашалук. Дахије су се повукле у Београдску тврђаву, где су биле опхољене и погубио их је на Ади Кале Миленко Стојковић.

Став према одметнутим дахијама подржала је Порта, а успеси српских устаника и хаотична турска власт утицали су да буна прерасте у устанак против османске власти.

Борбе са Турцима су се наставиле током година. Већ 1805. године поражен је Хафис-паша од стране српске војске предвођене Миленком Стојковићем на Иванковцу. Ослобођене су Ужице, Смедерево и Карановац.

Наредне године 1806. Русија је ушла у борбу против Османског царства, али се задржала до 1812. због Наполеона. Током 1806. српски устаници победили су у борби на Мишару и Делиграду, а и ослободили Београд. Српски изасланици предвођени Петром Ичком склопили су са портом тзв. Ичков мир.

По уласку Русије у рат, српске старешине су одбациле Ичкокв мир и наставиле борбу. Заједно са Русима, поразили су Турке 1807. године на Штубику и Малајници. Четири устаничке војске су 1809. године кренуле ка Црној Гори, Босни, Нишу и Видину. Устаници су исте године побједили Турке на Сувом Долу, код Сјенице и Новог Пазара, али нису успели да се састану са црногорском војском која је била неактивна.

Истовремено доживљен је пораз у бици на Чегру. Ресавски војвода Стеван Синђелић запалио је барут у српском утврђењу с намјером да спријечи продор Турака. Након тога Турци су у знак одмазде направили Ћеле-кулу.

Руска војска је ратовала на сјеверу Бугарске и у Влашкој и помогла Србима у побједама код Јасике и Варварина 1810. године. У припремама за рат са Наплеоном Русија је морала да потпише мир са Османским царством у Букурешту 1812. године гдје је осмом тачком Србија постављена у привилеговану област Османског царства. Устаници су одбили аутономију и наставили да ратују 1813. године.

У офанзиви османске војске поражени су у Неготину (погибија хајдук Вељка) и на Засавици.

Послије мјесец дана поново је освојен Београд, а Карађорђе напушта државу са другим старјешинама и то је крај Првог српског устанка.

За вријеме Првог српског устанка паралелно су постојале војна и цивилна власт у Смедеревском санџаку. Централну власт чиниле су вожд, скупштина, Правитељствујушчи совјет и попечитељство.

Карађорђе, вођа устанка, носио је звање вожда, команданта и предводитеља и припадала му је цивилна и војна власт.

Током устанка питања о рату разматрала је Народна скупштина Устаничка држава уређена је уставним актима из 1805, 1808. и 1811. године. На Смедерервској скупштини 1805. године основан је Правитељствујушћи совјет на чијем је челу био прота Матеја Ненадовић. Уставним актима из 1811. највише је уређена држава.

Правитељствујушчи совјет постао је највиши врховни извршни орган са шест министарстава. Совјет је извршавао одлуке вожда и скупштине, а министри су били самостални само у оквиру надлежног попечитељства. Посебна пажња посвећена је отварању школа, где је Доситеј Обрадовић био први попечитељ просвјете, пише.