НОВОСТИ

Прошло је 80 ГОДИНА ОД СМРТИ ЈОВАНА ДЕРОКА: Заговарао помирење са партизанима и постао прва жртва братоубилачке борбе

22/11/2021

Прије 80 година убијен је јунак Равногорског покрета и српског устанка против Нијемаца 1941., капетан Јован Дерок. Потомак млетачких трговаца, по оцу унук професора на београдском Лицеју, а помајци унук предсједника српске владе, Јован се родио 1912. у Крезоу у Француској.

 

Прошло је 80 ГОДИНА ОД СМРТИ ЈОВАНА ДЕРОКА

 

Из Ниже школе Војне академије (56. класа) изишао је 1931., у чину артиљеријског потпоручника, као 13. у класи. Преломна година у његовој каријери и приватном животу била је 1940. – тада се оженио, био је одликован и унапријеђен, а онда и написао изузетно важну књигу о Топличком устанку и важности гериле у отпору у Србији. Од отпора Нијемцима до грађанског рата капетан Дерок увијек је стајао у првим редовима, због чега ће око његовог имена убрзо настати ратна легенда.

Поручник Јакша Ђелевић га је први пут срео током организације отпора у Београду, а потом у септембру 1941. и на Равној гори, пошто му је додјељена командна дужност:

„Ја сам га први пут видио у Београду за вријеме конспиративног рада. Достојанственог изгледа, бледуњав, лијепих манира и доста тих у говору, одавао је правог џентлмена. Имао сам утисак да су многи могли да га надговоре и јачином гласа подвлаче своје аргументе, али то њему није сметало да сачека и мирно изнесе своје мишљење. У томе је умио бити упоран, а да никог не увриједи. (…)

Била је то велика вијест и изненађење кад је Дероко био одређен да прими команду четничког одреда око Краљева, јер се то сматрало као велики и одговоран положај, а он је тек недавно дошао из Београда. Рецимо да је било и мало љубоморе, јер, сјећам се, неко је од официра протурио причу о Дероку, како је он као ‘дјевојка’, ‘мамин син’ и да му је тешко било да води батерију, а како ће тек водити народ гдје још нема дисциплине ни касарни и да је тешко да ће га одреди прихватити као команданта. Другим ријечима, зашто Дероко а не ја…“.

По Ђелевићу, непосредно послије његовог одласка на терен, „почеле су да стижу незваничне приче, преко курира или других са терена око Краљева, о чудима које Дероко лично тамо ствара, како разоружава Нијемце и да њима и само име Дероко утјерује страх у кости. (…) Као што само у народу може бити, људи су завољели свог команданта и већ почели плести легенде о њему.“

Сличан опис потиче и из пера капетана (тада поручника) Звонка Вучковића: „О мом пријатељу Јовану Дероку, који је у опсади Краљева вршио све могуће дужности, од начелника штаба до нишанџије на топу и вође тројке, често су до нас стизали гласови. Дероко је због велике храбрости и ријетке проницљивости постао легенда, не само у нашим, него и у партизанским редовима. Да би прикупио податке о непријатељу потребне за планирање офанзивних акција, он је са једном тројком ноћу упадао у Краљево и разоружавао усамљене непријатељске стражаре. Дању је, са мајором Ђурићем и партизанским вођама, израђивао план за предстојећи напад на варош и аеродром. Одмарао се једино кад би његове скијашке панталоне, од којих се никад није одвајао, нужно захтјевале коју закрпу више.“

Мученичка смрт новембра 1941. дала је тој легенди само нову димензију. Упркос каснијим идеолошким наносима, савременици и са једне и са друге стране били су мишљења да је његовим убиством уклоњен један од најхрабријих бораца против окупатора и најодлучнијих противника грађанског рата.

„Судбина је хтела да мој пријатељ, капетан Јован Дероко, буде прва жртва братоубилачке борбе. Погођен у потиљак, пао је лицем у Мораву човјек који се од свију нас најодлучније залагао за сарадњу четника и партизана“, најексплицитније је изнио тај закључак Звонко Вучковић.

„Дероко је био познат као један од наших официра који је с највише убјеђења радио на зближавању четника и партизана“, сагласан је Младен Жујовић.

Са њима се, по запису у ратном дневнику, слагао и Ђорђе Ђоко Миловановић, један од партизанских вођа из Чачка, који је закључио да је Дероковом погибијом нестао један од посљедњих људи који је „мирио страсне четнике и партизане“.

Коначно, и Павле Јакшић, током 1941. командант Краљевачког НОП одреда, у својим мемоарима (објављеним 1990) који по степену искрености и објективности ипак превазилазе многа дјела његових сабораца, признаће приликом оцјене догађаја везаних за опсаду Краљева да се „дио четничких официра (мајор Ђурић, капетан Дерок) искрено залагао у борбама против Нијемаца“.

Коначно, Дерокова погибија (рањен, заробљен и убијен од партизанских снага у селу Ракова 7. 11. 1941. напочетку грађанског рата у чачанском крају) болно је одјекнула и на Равној гори и у најближем окружењ упуковника Михаиловића.

„Дража је био врло задовољан Дероковим радом и подвлачио је да се квалитет официра у потпуности показује тек у тешким и специјалним ситуацијама и да је Дероко један од маркантних примјера. Тешко му је пала Дерокова погибија као и свима нама“, записао је поводом овог догађаја један одофицира из блиског Михаиловићевог окружења, поручник Јакша Ђелевић.

Сличне утиске изнио је и Драгослав Страњаковић: „Сјећам се када сам, средином 1943, у једном разговору с Драгишом Васићем поставио питање који су, по њему, најтежи губици међу равногорским командантима које је он знао. Одговорио ми је без двоумице: Бошко Тодоровић, Јован Дероко и капетан Младеновић.“

Занимљив осврт, те прилог за реконструкцију портрета Дерока и значаја који је имао у раној фази развоја равногорске организације, даје и поручник Миломир Коларевић: „Приликом једне вечере у селу Липову (Црна Гора) фебруара 1943. г. повео се разговор између шефа британске мисије пуковника Бели-а и Драже. (…) Пук. Белије говорио о томе како би и Дража, као савезник, требао да спреми једну јединицу за послијератну окупацију Њемачке (Тито још није избио на сцену у то вријеме). На то је Дража одговорио: ‘Ја по природи нисам осветољубив човек. Ако би до тога и дошло, ја бих имао само једног или двојицу од мојих људи за команданта те јединице који се не би светили Теутонцима и ако су они то заслужили, али ја не могу да престанем да мислим о једном идеалном човеку за тај положај, но он је, на моју велику жалост погинуо – а то је Јован Дерок.“

Равногорске командне структуре до краја су сачувале успомену на свог трагично настрадалог официра, указујући му у више наврата признања за ратне заслуге: указом Врховне команде ЈВуО у јуну 1942. постхумно је одликован орденом Карађорђеве звијезде са мачевима IV степена, крајем 1943. једна летећа бригада Другог равногорског корпуса добила је име по њему, у прољеће 1944. уврштен је у списак палих старјешина ЈВуО из Југославије које је недјељом и празницима требало помињати на служби у црквама. И одликовање и мјесто у поменику Јована Дерока налазило се непосредно уз име поручника Симе Узелца, његовог саборца који је три недјеље раније погинуо у сукобима са Нијемцима код Краљева. Тиме је створен својеврстан ратни „двојац“, који је симболизовао паралелну борбу ЈВуО на два фронта: против окупатора и против комуниста, наводи портал Слободна Херцеговина.

Ипак, поред свега набројаног, посебно признање и присуство у народној традицији исказало се пјесмом о Дероку. Она је можда и највише допринијела да се име Јована Дерока сачува у успомени и пронесе кроз српски свијет: официри који су у исто време и на истом месту једнако храбро гинули, попут капетана Душана Лаушевића и Петра Дејановића, а које народна пјесма није опевала, просто су протоком времена ишчезнули из предања.

(Др Немања Девић, из рукописа о животу и борби Јована Дерока)

ПРАТИТЕ НАС

Komentara bez...

Остале Вијести