29/06/2021
Српски официр и ратни командант Велибора Н. Требињца (1878–1922)
„Према себи лично Велибор је био неумољиво строг, али је и од потчињених тражио службу на првом мјесту. Истина, за потчињене је то било веома тешко, али видјећи свуд и свагда свог команданта пред собом, нити се роптало, нити се чак осуђивало. И у Русији и на Солунском фронту освјетлао је образ у свим борбама у којима је учествовао… Његов пук је прешао пут с југа европског дијела Русије, преко Сибира и Манџурије, Сингапура, Суеца и Александрије и срећно допловио у Солун.”
Пожега је родно место Велибора Требињца, из које је на школовање отишао у Крагујевац, па завршио Војну академију. „Као одличан питомац, имајући нарочиту љубав за војнички позив, још онда бира пјешадију, најглавнији род оружја, како је говорио. Већ као млад капетан члан је комисије за израду митраљеског правила и наставе за гађање пушком, митраљезом и карабином. Доцније у Пјешадијској школи гађања постаје наставник и помоћник команданта школе, на тој га дужности и ратови затичу.”
Кад је плануо Велики рат Требињац је постављен за помоћника начелника штаба Ужичке војске, с којом се борио око Вишеграда до Хан Пијеска. Затим га хитно упућују за начелника штаба Браничевског одреда, а одатле у Македонију, гдје је начелник штаба Команде трупа нових области. На том положају остаје у најтежим тренуцима тих јединица, све до повлачења на Крф и реорганизације наше војске на овом грчком острву. Ту је од претпостављених тражио да иде у Русију (руски народ је увијек волио) гдје би од српских добровољаца формирао војне јединице, за васкрс своје отаџбине. Прихватили су да га пошаљу у ову мисију, па је с Крфа отишао 5. марта 1916. и преко Француске стигао у Русију.
„У Добруџи пук је имао неколико страховитих борби, нарочито на Кокарџи, где је једним ванредним јуришем нагнао бројно знатно јаче Бугаре у бекство. Велибор на челу свог пука, у борби код Амзаче, буде рањен у десну руку, али из строја није излазио. Коњички јуриши Бугара одбијени су и ми смо остали господари разбојишта. Заслуга највише припада хладнокрвном команданту пука Требињцу и његовој великој маневарској способности… С пропашћу режима у Русији опстанак наших добровољачких јединица тамо био је онемогућен, те су се све јединице морале пребацити на Солунски фронт.”
Зато се и догодило путешествије ратника „преко пола свијета”, од Сибира и далеког Истока до Средоземља и Солуна, гдје је Требињац затим учествовао и у нашој офанзиви на Солунском фронту. Ту је био вјеран сарадник и помоћник у штабу команданта Друге армије војводе Степе Степановића.
Послије рата Велибор је цијењен високи официр, а смрт га је наједном покосила у миру, и то на војној дужности. „Срчани удар, као непријатељско зрно, погодио га је у тренутку кад је за својим столом обављао службу, у логору у Калиновику код Сарајева.”
Пуковник Требињац сахрањен је у Сарајеву 7. октобра 1922. године. На сахрани у посмртном говору артиљеријски пуковник Драгољуб Ж. Стојановић је рекао: „Требало је да пропутујеш цијели свет, да не будеш потопљен у морским валима, да прођеш кроз толике ратне окршаје и да те смрт мимоиђе. Да не будеш разнијет непријатељским зрнима и толиким ратовима за ових 10 година и да дочекаш да млађим официрима покажеш како се треба спремати за рат, како војску спремати за одбрану отаџбине и како треба умријети на дужности за добро отаџбине!”
Извор: Политика