Тог 25. новембра 1915. године почело је чувено повлачење српске војске преко Албаније у Првом свјетском рату. За вријеме, како је названа „албанске голготе“, живот је изгубило 243.000 српских војника и цивила, то је била трећина мушке популације у Србији, односо сваки трећи мушкарац.

ПУТ У БЕСМРТНОСТ СРПСКЕ ВОЈСКЕ!

Одлука о повлачењу донијета је јер је стање у српској војсци било веома тешко. Владао је замор, није било хране, као ни оружја и муниције, а зима је била на прагу. Албанија је тада била савезница Србији, јер је Есад Паша дозволио српској војсци да прође кроз Албанију.

Савезничке трупе стигле су у неутралну Грчку 1915. покушавајући да помогну Србији, али је експедиција стигла прекасно и у недовољном броју да спријечи пад Србије. Тада је донијета одлука о повлачењу српске војске и цивила преко Албаније, и претрпљени су страшни губици. У снијегу је остало заробљено на десетине хиљада људи, војника и цивила, страдалих од посљедица рањавања и исцрпљености, што је још једна од неиспричаних прича.

Повлачењу су претходили историјски догађаји за Србију. Након чувене Колубарске битке, која је трајала скоро мјесец дана у јануару 1915. године, српске власти процјењују да су стекли престиж код савезника и шаљу поново трупе ради изласка на море преко Албаније. У љето 1915. српска војска је интервенисала у Албанији ради заштите Есад-пашиног режима, сломивши устанак његових противника.

Крајем 1915. српска војска поново прелази Албанију, али овог пута у расулу, повлачећи се испред Аустро-Угарских снага. Под притиском моћне аустроугарско-њемачке и бугарске офанзиве, Врховна команда српске војске 25. новембра 1915. године одлучила је да се трупе војске повуку преко Црне Горе и Албаније на Јадранско море.

Та одлука је донијета послије неуспјелог покушаја да се војска повуче долином Вардара, због продора бугарске армије, пресијецања комуникација и изостанка планираног продора савезника из Солуна. Повлачење се одвијало нарочито тешко, усљед екстремних временских неприлика и непријатељског расположења становништва, посебно у областима ван Есад-пашине контроле. Неријетко је долазило до оружаних окршаја и напада на српску војску и избјеглице.

Колико је стање у српској војсци било алармантно, свједочи и саопштење њемачке команде.

• Пошто српска војска више не постоји, већ постоје само њени биједни остаци који су се разбјегли у дивље албанске и црногорске планине, гдје ће без хране по овој зими наћи своју смрт, те су прекинуте даље операције и неће се више издавати извјештаји са балканског ратишта.

Повлачење је трајало све до љета 2016. године. На том путу, преко Албаније па све до острва Крф, било је много мука. На „острво спаса“ како су га звали, у априлу је стигло 152.000 војника и цивила, а „албанску голготу“ није преживјело 243.000 људи.

Тамо су их дочекали Британци и Французи, и на Крфу је успостављена база за наредне битке које су водили српски војници са савезницима, али и за пробијање Солунског фронта.