У борбама на Кошарама, 14. априла 1999. године, херојски је погинуо официр Војске Југославије, потпоручник Предраг Пеђа Леовац. Служиће као примјер будућим генерацијама како је један млад и частан официр за кратко вријеме сазрео у веома тешким борбеним условима.

потпоручник Предраг Пеђа Леовац

Леовац, један од легендарних српских витезова, рођен је у Пљевљима 1975. године гдје је завршио основну школе и гимназију. Са чином потпоручника 1998. изашао је са Војне академије, али и као носилац црног појаса реалног аикида и учесник Београдског маратона. Прво запослење добио у Ђаковици, на Космету. Било је то вријеме пооштрене безбједносне ситуације у јужној српској покрајини. Његово прво постављење била је караула Ћафа Прушит.

Леовац је, као командир вода, рањен у сукобу са шиптарским терористима, на Свету Петку 1998. године, када му је гелер мине прошао кроз доњу вилицу и нанио му тешке повреде.

Након рањавања на папиру је нацртао распоред осталих мина, и оставио поруку команди да се то разминира да не би још ко страдао.

На мјесту рањавања остала је његова пушка, док је он заједно са још неколицином припадника Војске Југославије транспортован хеликоптером у Београд на Војно-медицински центар гдје је оперисан, али је послије седам дана лијечења самоиницијативно изашао из болнице.

„Не желим да заузимам мјесто другима“, говорио је потпоручник, који се у фебруару 1999. године недовољно опорављен, самоиницијативно, упркос заказаним додатним хирушким интервенцијама, вратио на караулу Кошаре како би помогао саборце у одбрани отаџбине од копнене агресије на територију тадашње СРЈ.

Јавља се на дужност у Ђаковицу код капетана Душка Шљиванчанина. Одмах је отишао у минско поље, гдје је и рањен, да потражи своју пушку која је ту остала цијелу зиму.

Потпоручник Леовац је распоређен на дужност командира интервентног вода у оквиру 53. граничног батаљона. Ријеч је о једном специјалном воду који је дјеловао у свим правцима, а све у зависности од потребе и стања на терену.

У сукобима са агресором, у рејону карауле Кошаре, покушавајући да се врати гранични камен, Ц-4, са којег је била потиснута Војска Југославије, 14. априла, на само неколико корака којим би извршио постављени му задатак, Леовац бива смртно погођен снајпером. Метак му је завршио у врату, прекинувши ланчић са крстом. Његови саборци су га на шаторском крилу донијели до карауле, а преминуо је на путу према Ђаковици. Тада је имао непуних 24 године.

Именом Предрага Пеђе Леовца је названа пљеваљска улица у којој је живио, као и караула на граници са Босном и Херцеговином. Када је чување граница од војске преузела полиција у Црној Гори, табла са Пеђиним именом је скинута.

Прије неколико година основан је Културни центар „Предраг Пеђа Леовац“ у Пљевљима који баштини сећање на овог хероја и бави се хуманитарним радом.

НАЈБОЉИ МЕЂУ НАЈБОЉИМА

Командант 53. Граничног батаљона, раније је говорио је о јунаштву и рањавању Пеђе Леовца:

„Сви заслужују да буду споменути, а ја бих истакао потпоручника Предрага Пеђу Леовца. Негдје (октобра) 1998., он је у току извршења задатка ушао у минско поље, које је било постављено, опет са територије Албаније и био је теже рањен. Гелер га је погодио и скроз му поломио дио вилице. Када сам ја дошао на лице мјеста, нашао сам крвави папир, који су ми дали војници. На папиру је био нацртан распоред осталих мина, он је мени оставио поруку, са распоредом мина, гдје је његова остала пушка са поруком, да то разминирамо, да не би још неко страдао…Када се вратио, на Косово, послије рањавања ушао у то минско поље и узео своју пушку и одмах тражио да иде на прву линију међу своје војнике“, казао је тада пуковник Душко Шљиванчанин.