Обредно – религијске радње су код нас највише заступљене у руралним срединама. Становници ових мјеста помоћу магијско – религијских радњи, желе да утичу на природне и натприродне силе, али и на друштвене чиниоце: да се обезбиједи живот, плодност, здравље људи и стоке, да се осигурају најповољнији атмосферски услови за плодност поља, да се обезбиједе узајамно благонаклони контакти са натприродним силама, да се заједница људи и околног света одржи као цјелина.

Радње које су кориштене у ту сврху вршиле су се у акутним, кризним стањима, када би се читава заједница осетила угроженом, када запријети опасност читавом њеном опстанку, или циклично, одређеним данима током године. Вршилац радње може бити појединац (представник села, који дјелује у име читаве заједнице), група мјештана, или читава рурална заједница.

Тако за плодност и изобиље у нашем народу и даље постоји завјетина, орачка или овчарска слава, коледари, лазарице, краљице.

Завјетину или сеоску славу празнује читаво село. Село се завјетује, свечано обећа да ће славити неки празник у години и тог дана важи апсолутна забрана рада за све чланове.

Празнује се најчешће у прољеће, или љети. То је вријеме када је киша најпотребнија пољима. Велику улогу у овом обреду има свето дрво или запис које се налази у атару села, а уз њега се обично налази и већи камени крст. Запис је табуисано дрво, не смије да се сјече или скрнави на било који начин. У селима у којима није било цркве, запис је замјењивао богомољу.

На дан завјетине обредна поворка сачињена од мушких чланова сеоског домаћинства полазила је од цркве или главног записа, носећи иконе, крстове и барјаке. То је литија која је обилазила кружно око села и обнављала раније урезане крстове на записима и тако стварала магијски круг који треба да штити његова поља и становнике. На свом путу, поворка настоји да пређе преко неке воде, гдје квасе крстове и барјаке, а у неким мјестима чак настоје да жртвују и самог свештеника тако што ће да га оборе и окупају у води.

Несумњиво је да се овде ради о обреду са изразито паганским и хришћанским елементима. Учесници литије стално моле бога за кишу. Наставак ритуала састојао се од тога што женски учесници обреда ките запис цвијећем и обраћају му се као живом божанству. Затим се приступа обредном клању жртве (овце) коју коље домаћин славе, а потом слиједи колективна сакрална гозба.

У колективним обредима, поред живих, симболички учествују и мртви. Живи од њих очекују наклоност и помоћ, па им по живим члановима шаљу музику, игру и храну.

Орачка слава празнује се на дан св. Симеона Столпника (1. септембра) и представља колективно сеоско благосиљање сјемена у јужној Србији. Овчарска слава одржава се на почетку прољетње испаше и тежи осигурању плодности, млијечности и здравља оваца. Заједница се служи обредним реквизитима као што су ватра, биље, вода, колективна трпеза, магијски круг, ритуална голотиња (када жене улазе међу стоку са задигнутим сукњама, што представља утук против зла или је остатак оргијастичког понашања којим се желио утицати на плодност стоке.

Коледари, лазарице, краљице (или русаиље) представљају обредне поворке од по неколико маскираних или нарочито одјевених учесника. Најчешће вијреме њиховог дјеловања је зимски или љетњи период. Обредном игром и пјесмом обезбјеђују плодност и напредак свакој кући коју посјете. Виком, звоњавом и оружјем гоне зле силе и демоне из села. Као магијски реквизит користе дрвени фалус – симбол плодности.

Покладе – црквени и народни празник уочи почетка божићњег поста. Чине их маскиране поворке које пјевају, док их сељани дарују месом, сланином, колачима, али најчешће јајима.

Учесници поворке најчешће представљају веселе сватове који пјевају уз смијех и шалу. По правилу их чине сеоски младићи, а ријеђе и дјевојке. Слични обичаји постоје међу Србима у Поповом пољу у Херцеговини и у Војводини.

Тамо села обилазе поворке „мачкара“- по лицима нагарављени мушкарци, одјевени у стара и поцијепана одјела. Народна вјеровања повезују период поклада са повећаном опасношћу од злих сила и вештица, од којих се народ штитио на симболичне начине, рецимо бијелим луком или паљењем обредних ватри („олалија“). У Хомољу, код влашког становништва, постојао је обичај прескакања ових ватри и играња око њих. На Косову су неке покладне поворке симболизовале свате Краљевића Марка.На тзв. бијеле покладе постоји обичај да се гата, нарочито помоћу јаја.

Додоле, герман и бацање утопљеника у ријеку јављају се у акутним, кризним ситуацијама сеоског друштва. Додоле су познате као магијски обред за кишу, љети, у вријеме суше. Откопавање и бацање у ријеку утопљеника (или бацање крста с његовог гроба) одн. обредно жртвовање фигуре „герман“, имало је исти смисао, наводи антхросербиа.

Ту су још ритуали заштите ватром која је стварана трењем дрвета о дрво и примењивана у ситуацијама као што су зараза стоке и људи, па и у одређене дане у години – Благовести, Петровдан, Ивањдан… Магијски круг – заштитни круг стваран браздом око села у вријеме куге или као редовна превентива сваког прољећа уочи Ђурђевдана. Слични су и провлачење кроз „бабине кошуље“, у ствари кроз „обруче“ такве исјечене кошуље изаткане у посебним околностима.

Обредно – религијска мјеста су најчешће: двориште, кућа, улица, поље, вода, гробље, раскршће, запис, црква са портом. Од личности које врше обред су то свештеник, „домаћин славе“, „облачар“ (колективни заштитник села од градоносних облака), а значај улоге жене у обредима је свакако мањи, него у мушкараца, наводи Никола Павковић у Етнолошким свескама.