Међу неколико стотина хиљада Срба који су били на принудном раду у њемачким логорима током Другог свјетског рата, или служећи Трећем рајху као робовска снага или чамећи у заточеништву, било је и на десетине хиљада официра Војске Краљевине Југославије.

Други свјетски рат

Међу његовим станарима налазили су се и Ото Бихали Мерин (наш књижевник, публициста, историчар умјетности и ликовни критичар јеврејског порекла), Милан Богдановић (писац и књижевни критичар), Станислав Винавер (наш пјесник, велики преводилац и патриота јеврејског поријекла), Душан Дуда Тимотијевић (надреалиста, новинар, један од покретача Политикиног Забавника) и многи други.

Нико од наведених, међутим, није страдао у савезничком бомбардовању Оснабрика дана 6. децембра 1944. године, када је погинуло 116 српских официра, док је 128 тешко рањених преминуло касније.

Када су маја наредне године, након њемачке капитулације, напокон сахрањени како доликује на будућем Српском војничком гробљу у Еверсбургу код Оснабрика, њемачки пастор Фридрих Грисендорф је одржао говор окупљенима међу којима је било највише локалних Нијемаца.

У тренуцима док је њемачки народ полако почињао да сазнаје за ужасе који су нацисти починили над поробљеним народима у њихове име, отац Грисендорф је изрекао сљедеће бесмртне ријечи:

“Наша отаџбина је изгубила рат. Побједили су Руси, Американци, Енглези. Можда су имали боље оружје, више војника, боље вођство. Али то је, у ствари, изразито материјална побједа. Ту побједу су они однијели.

Али овдје, међу нама, има један народ коју је извојевао једну другу и много љепшу побједу – побједу душе, побједу срца и поштења, побједу мира и хришћанске љубави. То су Срби!

Ми смо их раније само донекле познавали. Али смо исто тако знали шта смо чинили у њиховој отаџбини.

Убијали смо стотину Срба, који су бранили земљу, за једног убијеног нашег војника, који је, иначе, представљао власт окупатора насилника. Па не само то да смо чинили, него смо благонаклоно гледали како су на Србе тамо пуцали са свију страна.

Знали смо да се овдје, међу нама, налази 5.000 официра Срба, који су некада представљали друштвену елиту у својој земљи, а сада су личили на живе костуре, изнемогли и малаксали од глади.

Знали смо да код Срба тиња вјеровање: ‘Ко се не освети, тај се не посвети!’.

И ми смо се, заиста, плашили, освете тих српских мученика.
Бојали смо се да ће они, по нашој капитулацији, радити оно што смо ми са њима чинили. Замишљали смо јасно ту трагедију и већ видели нашу дјецу како пливају канализацијом или се пеку у градској пекари. Замишљали смо убијање наших људи, силовања, рушење и разарање наших домова.

Међутим, како је било?
Кад су пукле заробљеничке жице и кад се 5.000 живих српских костура нашло слободно у нашој средини, ти костури су — миловали нашу дјецу, давали им бомбоне! Разговарали су са нама! Срби су, дакле миловали дјецу оних који су њихову отаџбину у црно завили!

Тек сада разумијемо зашто је наш велики пјесник Гете учио српски језик. Сад тек схватамо зашто је Бизмарку посљедња реч на самртној постељи била — „Србија!“

Та побједа Срба је већа и узвишенија од сваке материјалне побједе! Такву побједу, чини ми се, могли су извојевати и добити само Срби одњеговани у њиховом светосавском духу и јуначким епским пјесмама, које је наш Гете тако волио…

Ова побједа ће вијековима живјети у душама Нијемаца, а тој побједи, и Србима, који су је извојевали, желио сам да посветим ову моју посљедњу свештеничку проповјед”.

Касније, на мјесту на којем су сахрањени подигнут је споменик на коме пише: “Путниче, кад станеш крај костију ови’, на кољена клекни, главу доле пови! Овде лежи Србин, широм свијета хваљен, у туђину прогнан, затворен и спаљен”.