Она је била кнегиња необичне судбине. На крштењу је назваше Љубица – Зорка, а кум је био кнез Србије Михаило Обреновић. Била је симбол братског повезивања Црне Горе и Србије, као и националног јединства, поштовања и „зоре“ неких бољих дана.

Биће краљ

Зорка Карађорђевић рођена је у главном граду Црне Горе 1864. године. Била је најстарија кћерка кнеза Николе Првог Петровића и кнегиње Милене. Иако рођена у патријархалном окужењу које је ишчекивало првенца-насљедника, била је очева љубимица, а у част њеног рођења испјевана је пјесма. У жељи да ојача и продуби везе два братска народа на путу до слободе, кнез Никола позива српског кнеза Михаила да буде кум. И заиста, на дан Светог Саве малена кнегиња је крштена. У одсуству српског кнеза кумовао је државни секретар Ђоша Миловановић. Име је понијела по Љубици, Михаиловој мајци.

Првих 11 године живота провела је на Цетињу, гдје су је подучавали престони просвјетари и госпођа Најком, Швајцаркиња која се старала да кнегињи пренесе европска сазнања. Затим је шаљу у женски Смољенски институт у Русију, као што је био случај са дјевојкама аристократског рода које су похађале ову школу. Завршивши овај елитни институт, враћа се у Црну Гору у ишчекивању даље судбине.

Судбоносни сусрет између Зорке и Петра одиграо се у Паризу, гдје се кнегиња Милена налазила са ћеркама у жељи да „виде свијета“, али и да свијет види љепоту њених осам ћерки, које ће постати значајно богатство у успостављању породичних и политичких веза међу монархијама Европе. Већ 1883. године кнез Петар Карађорђевић посјећује Црну Гору с намјером да се на Цетињу ожени и заснује породицу. Загледао се у лијепу Зорку, као и она у њега. Проси је, па иако је била 20 година млађа од њега, она пристаје, и у Цетињском манастиру 30. јула 1883. године се вјенчавају. Зорка је тада имала свега 19 година, а Петар 39.

Противницима династија Петровић и Карађорђевић вјенчање баш није било по вољи. Забиљежено је да је краљ Милан одбио кумство. Ипак, поборници су ово ново крвно сродство гледали као темељ будуће заједнице. Како и приличи том времену и статусу породица, за вјеридбу и вјенчање приређена су традиционална весеља уз учешће великог броја гостију, па су савременици забиљежили да је Цетиње било „крцато“ људи са свих крајева свијета. Вјенчани пар је на свадбени пут отпутовао у „град свјетлости“, али се ипак одлучују да стално мјесто боравака буде Црна Гора.

Изградили су и нову резиденцију на барској обали, и по родном кнежевом месту Тополи, назвали је Тополица. У дворишту на јарболима, као јасан симбол заједништва двају народа и кнежевских породица, вијорили су се црногорски и српски барјак.

Живот посвећен заједништву

За живота кнегиња Зорка силно је жељела да Петар постане краљ Србије и да му подари насљедника. За седам година заједничког живота, кнегиња је била константно трудна. Родило им се петоро дјеце: Јелена, која је била супруга великог руског кнеза Ивана Константиновича; Милена која је умрла још као дијете; принца Ђорђа, и будућег краља Ујединитеља, Александра.

Њен кратки живот трагично је завршен 4/16. марта 1890. године, када умире при порођају посљедњег дјетета, сина Андреја, који је живио само неколико дана након смрти мајке. Прерана смрт младе кнегиње изазвала је шок и гласине да је сам Петар био кривац за њен прерани порођај и смрт. Ипак, савременици биљеже да је Петар учинио све да помогне Зорки. На Цетиње су долазила најзначајнија имена тадашње медицине, па чак и љекари из Беча, али кнегињи није било помоћи.

Остале су упамћене њене посљедње ријечи, упућене супругу: „Биће краљ!“

Краљ Петар

Пророчанство се обистинило након Мајског преврата 1903. године.

Са Цетиња, књаз Никола И Петровић, Зоркин отац, свом зету у јуну 1903. године, на дан крунисања за краља Србије шаље честитку:

„Наше једномишљење и крвна веза која нас спаја јемство је Српству за вјечито и нераздјељиво братство Србије и Црне Горе. То ће братство остати на вијекове свијетло, свето, непомућено и спасавајуће за наш народ. За то се братство за пријестолом Вишњега моле душе наших српских мученика; томе братству и слози српској бдиће и анђеоска душа моје Зорке, твоје супуге, чија крв и љубав везаће навијек твоје и моје синове“.

Краљица без круне

Кнегиња Зорка сахрањена је на Цетињу, код Манастира светог Петра. Њени земни остаци пренијети су 1912. године у маузолеј Карађорђевића на Опленцу, гдје је изграђена и задужбина Краља Петра, Црква светог Ђорђа, наводи портал 011 инфо.

У историји, а поготову у народу Црне Горе и Србије, кнегиња Зорка остаће упамћена као једна од најзначајнијих и највећих српских владарки, иако је једном неко примјетио да је била права „краљица без круне“. У централној београдској општини, на Врачару, кнегиња Зорка је добила улицу, коју је народ из милошти и поштовања звао „Зорина улица“. Затим су дошла нека друга времена, па је Зорина улица преименована у улицу Ивана Милутиновића, да би јој након 50 година поново враћено старо име. Улице имена Кнегиње Зорке постоје и у Калуђерици, Тополи и у Шапцу.