Мјештани је зову Жута црква, а она има име Покров Пресвете Богородице, спомен је погибији пуковника Николаја Рајевског, који је послужио Толстоју за стварање лика Вронског у „Ани Карењиној”.

Руска црква

Интересантно је и то да се двије цркве на овом подручју зову исто, са том разликом што је једна у Ђунису и представља метох цркви Свети Роман, а друга је ова у Горњем Адровцу код Алексинца.

„Жута црква“ налази се у близини скоро напуштеног села Горњи Адровац, који је седам километара удаљен од главне саобраћајнице. Туристички водичи кажу да није увијек могуће стићи до саме цркве јер када је снијег тешко се пролази путем кроз овај дио Поморавља.

Прилаз самој цркви коју у народу још зову Руска црква, Црква Рајевског или чак Црква Вронског покрива ред липа. Вјерује се да ако се загрли прва липа одмах са лијеве стране од улаза у цркву то ће донијети срећу оном ко је грли.

Црква Покров пресвете богродице јесте подигнута у знак сјећања на руске добровољце који су дали живот за слободу Србије, на мјесту гдје је млади тридесетседмогодишњи Николај Николајевич Рајевски, у чину коњичког пуковника српске армије, водио своју одсудну битку.

Живот овог одважног, слободољубивог, образованог официра послужио је Толстоју као инспирација за лик грофа Алексеја Вронског. На крају књиге, Толстој је са добровољцима увоз за Србију „укрцао” и Вронског ријечима: „И то не сам, него цијели ескадрон води о свом трошку! А ко је објавио рат Турцима? Нико није објавио рат, него људи саосјећају са патњама ближњих, и желе да им помогну”. Роман „Ана Карењина” Лава Толстоја је, кажу, послије Светог писма најпревођеније дјело на свијету.

Николај Рајевски Трећи је завршио Физичко-математички факултет на Московском универзитету. Припадао је роду славном не потитулама већ по дјелима. Његов дједа био је генерал и херој Отаџбинског рата 1812. године. Подвиг генерала Рајевског и синова за вријеме Бородинске битке Лав Толстој је овјековечио у роману „Рат и мир”. Отац Николај, генерал-потпуковник, такође се борио против Турака. Оснивач је града Новоросијск, коме је Пушкин посветио поему „Кавкаски заробљеник”. Бака је била унука великог научника М. В. Ломоносова.

Интересантно је и то да се двије цркве на овом подручју зову исто, са том разликом што је једна у Ђунису и представља метох цркви Свети Роман а друга је ова у Горњем Адровцу код Алексинца, наводи портал Лепоте Србије.

„Жута црква“ налази се у близини скоро напуштеног села Горњи Адровац, који је седам километара удаљен од главне саобраћајнице. Туристички водичи кажу да није увек могуће стићи до саме цркве јер када је снијег тешко се пролази путем кроз овај дио Поморавља.

Прилаз самој цркви коју у народу још зову Руска црква, Црква Рајевског или чак Црква Вронског покрива ред липа. Вјерује се да ако се загрли прва липа одмах са лијеве стране од улаза у цркву то ће донијети срећу оном ко је грли.

Црква Покров пресвете Богродице јесте подигнута у знак сјећања на руске добровољце који су дали живот за слободу Србије, на мјесту гдје је млади тридесетседмогодишњи Николај Николајевич Рајевски, у чину коњичког пуковника српске армије, водио своју одсудну битку.

Први пут је боравио у Србији још 1867. године, када му је било само 25 година, други пут се из Одесе упутио у Србију 21. јула 1876. године. Погинуо је мјесец дана касније, 20. августа 1876. године у 16 часова код села Горњи Адровац. Био је петак, 13. дан његовог боравка на алексиначком ратишту, записао је др Владан Ђорђевић, начелник санитета, који је водио дневник о дешавањима на фронту. Шта се у међувремену догодило, забиљежио је у књизи „Вронски, част иљубав” некадашњи новинар „Политикине” куће Будимир Поточан.

Његови саборци су Рајевског прво сахранили недалеко од бојног поља, у манастиру Свети Роман код Ђуниса а легенда каже да је управо овдје заувијек остало срце пуковника. Овдје је почивао само неколико дана, а онда је његова мајка Ана Михајловна преузела посмртне остатке, који су из Београда испраћени за Русију узнајвеће војне почасти. Испраћају је присуствовао и сам кнез Милан Обреновић, наводи портал Лепоте Србије.

Пуковник Николај Николајевич Рајевски је сахрањен поред својих предака у селу Разумовска, у Кијевској области у Украјини. Одатле су скоро три деценије касније у Горњи Адровац стигле саднице данас стољетних липа, које су посађене дуж стазе која води од пута до цркве подигнуте 1903. године.

Плац за изградњу цркве од сељака је откупила краљица Наталија Обреновић, а бригу око изградње преузео је нишки владика Никанор Ружичић. Ктитор цркве, грофица Марија Рајевска, жена млађег брата Михаила, несебично је понудила троструко више дуката него што је било потребно за подизање храма. Вишак новца владика је вратио грофици.

У близини храма подигнута је и школа, као поклон становницима Горњег Адровца од породице Рајевски. Према замисли црква и школа симболизују младост и вјечни живот. Овај спомен-храм је од 1973. године под заштитом државе. Црква је прије десетак гдина обновљена и поново освештана. Свету архијерејску литургију служио српски патријарх Павле:„Ми смо захвални Русији која је одгајила хероја, који је погинуо за нашу слободу, слободу своје браће по вјери и крви”.