18/11/2021
У близини цркве налази се и лијепо уређен извор љековите воде. Срби из гњиланског краја кажу да када се неко умије том водом, све бриге, тегобе и тјескобе, као и многе болести, негативна енергија и терети, напросто нестану. Ова црква позната је још и као Стари Свети Никола.
Од главног пута Гњилане – Ново Брдо, кроз крај од недавно познат као „Гњилански Беверли Хилс“ због великог броја луксузних викендица албанских гастарбајтера, на двадесетак минута пјешака, кроз шуму, стиже се до ове цркве и извора.
Црква је ушушкана између два брда, обрасла високим стаблима шуме. Тишина и мир који овде владају, стиче се утисак, могу руком да се додирну.
Прича се да су прије неколико година, неки Албанци затворили пут до цркве, те су почеле да им се дешавају ружне ствари. Након тога и опомене светитеља, пут не само да је отворен, него и највећим дијелом асфалтиран.
Стојанка Стојковић (76) из села Горње Kусце код Гњилана, прича како још као дијете памти, да су Срби, али и Албанци, ову светињу изузетно поштовали. Први због вјере, а други из страха, наводи портал Србија данас.
„Наши стари су причали да је раније овдје био манастир, али да је под Турцима доживио велика страдања.
Још као дијете слушала сам, а и била свједок на неки начин, да људи након доласка овдје, просто доживе неки препород, буде им боље.
Цркву Светог Николе почетком деведестих, од темеља је обновио Благоје Јовановић из Горњег Макреша. Његов се гроб налази у њеној близини. Они који овдје долазе и њему запале свећу. Дједа Благоје је прије своје смрти изразио жељу да га сахране надомак цркве. Тако је и било.
Са десне стране извора на ниском дрвећу завезана је одјећа. По народном вјеровању у овом крају, ако је неко болестан онда му се донесе дио одјеће и окачи на дрен код извора и он ће бити здрав као ово дрво.
Овај обичај нема везе са хришћаноством и вјероватно представља дио паганског насљеђа. Подручје Новог Брда и Гњилана било је у средњем вијеку доста насељено, због богатих налазишта руде сребра.
Данас, овај крај на мети је копача и трагача за закопаним благом. Ни црква није поштеђена, те рупа на поду у једном њеном дијелу, указује да је и она вјероватно била мета оних који су се упустили у овакве подухвате.
Црква Светог Николе се не закључава, те у њу може увијек да се уђе. Људи овдје остављају разне дарове у знак захвалности према светитељу. Kада се попије вода са извора, стиче се утисак да овдје заиста има нечег несвакидашњег и да то није тек обичан извор. Осјети се невјероватно растерећење, као да човјек скине неку љуштуру са себе.
Три свијеће, упаљене за здравље, остају да полако горе у цркви Светог Николе. У шуми брзо пада мрак, па ваља доћи до главног пута, прије него што падне ноћ.
Црква Светог Николе, сакривена у дубокој шуми, остаје да свједочи о Србима, православљу и њиховој држави на овим просторима, чекајући неке нове посјетиоце.