Хармонија поезије и музике, порука и ритам у коме се она изражава имају тешко објашњиво, тајанствено дејство за онога ко томе срцем приступа, идентификује се и љубав осећа. Химна дјелује чак снажније од грба и заставе.

Химна дјелује чак снажније од грба и заставе

Свако интонирање химне је свечаност по себи, фактор стварања посебног расположења, поноса, полета и ентузијазма. Кроз то личне политичке тежње и страсти прерастају у колективне. Химна је песма којој сопствена љепота није ни једини ни превасходни циљ. Она је усмјерена на реализацију неког политичког интереса, па је и средство политичке борбе, мобилизације, стимуланс, духовно надахнуће, подстрек. Буди креативне потенцијале и рађа спремност на пожртвовање. Успоставља додатну везу између генерација, њихов је најчвршћи кохезиони фактор као манифестација идеје националног јединства и историјске мисије. Она тежи да постане непролазна, надисторијска и метафизичка категорија.

Стручно поетско обликовање химне почива на одређеним правилима која су заједничка свим народима и временима. “Стихови треба да буду једноставни и лако схватљиви, а истовремено поетични и заносни. Текст химне не смије да буде пропагандистички, али ипак мора да изрази дубљи смисао борбе и напора милиона, некад као шапат (у химни–молитви), некад као крик (у химни–маршу). Пожељно је да ове ријечи остављају утисак лакоће, ма како су се тешко рађале; њихова основна сврха је, међутим, да увећавају свијест о моћи, разголе страх и умножавају наду. Од мелодије химне очекује се да буде пријемчива за срце и ум, за машту и слух. Да буде пуна симбола, али ипак незапаљива. Требало би да има маршевску правилност, и да “носи”; ипак, она не смије да потисне ријечи. Да би постала свеопшта пјесма, мелодија химне мора да се у ухо и свијест урезује заједно с ријечима; безболно и трајно, попут бора на лицу и бразда на челу.” (Миливоје Павловић: Књига о химни, “Нова књига”, Београд 1986, стр. 17.)

Прву српску песму химничког карактера, “Востани Сербије”, спевао је 1804. године Доситеј Обрадовић, инспирисан и понесен херојством Првог српског устанка. Негдје у исто вријеме, можда и нешто раније, настала је најпопуларнија српска свечана пјесма, “Химна Светом Сави”, чије ауторство никада није поуздано утврђено. Само се зна да је прва њена верзија спевана на црквенословенском језику. Композитор Корнелије Станковић, који је стручно уобличио и обрадио њену мелодију 1858. године, сматрао је да је ријеч о народној песми. Новосађанин Лука Сарић 1860. године испјевао је пјесму “Ој Србијо, мила мати” која је стекла огромну популарност, а званичну српску химну прогласио је Недићев режим у окупираној Србији. На захтјев кнеза Милана Обреновића управник Народног позоришта у Београду, Јован Ђорђевић, написао је драму “Маркова сабља” и у оквиру ње химну “Боже правде”, за коју је музику компоновао Даворин Јенко. Пјесма је врло брзо постала веома популарна у српском народу, а 1882. године, поводом Милановог устоличења за српског краља, Ђорђевић је текст прерадио, па је његова нова верзија постала прва званична државна химна. У вријеме династичке смјене 1903. године и наредних шест година трагало се безуспешно за новом химном, по мјери Карађорђевића. Године 1909. поново је озваничена химна “Боже правде”. Стварање југословенске државе довело је до вјештачке конструкције нове официјелне химне од дијелова “Боже правде”, хрватске “Лијепа наша” и словеначке химне “Напреј, заставе славе”.

У току Првог свјетског рата настале су још двије српске патриотске пјесме химничког карактера. Станислав Бинички компоновао је “Марш на Дрину”, који је у условима комунистичке диктатуре постао веома омиљен у српском народу, као израз неугашеног поноса и обновљеног пркоса. Милоје Поповић је тек 1965. године написао текст за ту мелодију. Спонтано је испјевана и пјесма “Тамо далеко”, која је свој свечани и завјетни тон урезивала у свијест многих генерација српских патриота. За прву црногорску државну химну књаз Никола И Петровић прогласио је 1870. године свечану песму “Убавој нам Црној Гори”, чији је аутор Јован Сундечић, а премијерно је пред књазом отпјевало Српско певачко друштво “Јединство” из Котора. Незваничну, народну химну испјевао је 1867. године сам књаз Никола под насловом “Онамо, намо, за брда она”, и она је врло брзо постала омиљена у цијелом Српству.

Незванична, готово спонтано прихваћена, химна комунистичке Југославије била је свечана пјесма “Хеј Словени”. Настала је у времену буђења пансловенске националне и романтичарске великодржавне свијести и то у кругу католичких словенских народа, што свакако представља карактеристичан историјски парадокс. Аутор је Словак Самуел Томашик, који је 1834. године врло лијепим стиховима изразио своју идеализовану визију општесловенског јединства и слободе, мотивисан превасходно крајње тешким положајем сопственог народа у мађарском ропству. Стихови Томашикови прилагођени су старој пољској мелодији “Још Пољска није пропала, док ми живимо”, из 1797. године. Поред Словака, песму “Хеј Словени” одушевљено су прихватили Чеси и Пољаци, а потом и скоро сви други словенски народи. Као химна први пут је изведена на Првом свесловенском конгресу у Прагу 1848. године.Остало је забиљежено, кад су 1876. године мађарске власти ухапсиле великог српског националног борца и истакнутог панслависту Светозара Милетића, будимски државни тужилац, братанац Самуела Томашика, извршио је самоубиство да не би био реализатор режираног судског процеса на коме је иначе српски патриота осуђен на пет година затвора, уз бјесомучну новинску кампању која се против њега водила.

Свесловенску химну већ 1839. године на српски језик је препјевао истакнути књижевник и политичар великосрпске и пансловенске оријентације Павле Стаматовић и објавио у алманаху “Сербска пчела”. Сваки наредни превод, односно препјев, имао је своје специфичности, тако да се химна пјевала у различитим верзијама. Између два свјетска рата песма “Хеј Словени” је прихваћена као соколска химна, али у Пољској и као државна са измијењеним стиховима. Без неке званичне одлуке, у току југословенске комунистичке револуције ова химна је извођена и на авнојским засиједањима, а партизански стихоклепци додавали су јој нови садржај, убацујући Тита и Стаљина. Интонирана је и при проглашењу комунистичке републике. Период од неколико деценија комунистичке диктатуре био је испуњен и сталним трагањем за новом званичном химном која ће величати титоистичку идеологију, док се за “Хеј Словени” званично сматрало да има привремени караткер. У неколико наврата расписивани су неуспјешни јавни или позивни конкурси. Након распада Југославије и импровизованог усвајања Устава Савезне Републике Југославије свечана пјесма “Хеј Словени” је први пут озваничена као химна југословенске државе, иако битно скраћена и сведена на сужену Србију и Црну Гору.

Слом комунизма и неуспјех југословенског експеримента подстакао је обнављање српске националне свијести, поноса и традиције. Успостављање парламентарне демократије и вишепартијског система убрзали су одбацивање ригидних идеолошких предрасуда, па се стара српска химна “Боже правде”, деценијама игнорисана, заборављана и забрањивана, усправила у пуној снази свог јуначког инстинкта и слављења идеала правде и слободе. Уз врло мале измјене текста, избацивањем кнеза, односно краља као појмовног и политичког анахронизма, постала је званична химна Републике Србије, написао је проф. др Војислав Шешељ.

#srpskahimna #pjesma #patriotizam #rodoljublje