Навршило се 616 година од смрти највољеније и најмудрије српске кнегиње Милице. И више него симболично је што њена годишњица смрти пада баш на Дан примирја, јер је та жена цијели свој вијек све чинила зарад мира у држави, жртвујући чак и сопствену дјецу.

Кнегиња Милица, рођена је 1335. године, у вријеме владавине цара Душана, била је поријеклом из владарске породице Немањића. Њен отац био је кнез Вратко, у народној традицији познатији као Југ Богдан, праунук славног Стефана Немање.

Милица је често боравила на царском двору, гдје је и упознала свог будућег мужа, Лазара Хребељановића, српског кнеза, за кога се удала 1353. године. Са Лазаром, Милица је изродила осморо дјеце, и то пет кћери: Мару, Драгану, Јелену, Теодору и Оливеру, и три сина: Стефана, Вукана и Добривоја, који је умро у дјетињству.

Кад јој је муж 1389. погинуо у Косовској бици, Милица је управљала народом и државом, јер су јој синови били још дјеца. То су за државу била тешка времена. Када је њен старији син Стефан одрастао, постао је владар. Тада је могла да напусти државне послове.

Отишла је са својом рођаком Јефимијом у манастир Љубостињу, који је сама основала. У њему се замонашила и добила име Евгенија. Пред смрт примила је монашки завјет велике схиме и добила ново име Ефросинија. У манастиру Љубостињи провела је своје посљедње дане, ту је преминула 11. новембра 1405. године. У том манастиру је и сахрањена.

Српска православна црква је прославља као светитељку 19. јула по црквеном календару или 1. августа по новом календару. Истог дана прославља се и њен син деспот Стефан Лазаревић.

Бавила се дипломатијом и све чинила да сачува мир

Кнегиња Милица се бавила и дипломатском дјелатношћу, заједно је са Јефимијом 1398. ишла код султана Бајазита да заступа интересе свога сина Стефана. Том приликом је, уз помоћ тада већ утицајне ћерке, Бајазитове супруге Оливере издејствовала пренос моштију Свете Петке из Видина у Београд. Мошти су биле смјештене у Капелу Свете Петке на Калемегдану, данас су оне у румунском граду Јаши.

По легенди, на Багдали су представници турског двора разапели своје шаторе, чекајући да кнегиња Милица одлучи да ли ће послати своју најмлађу кћер Оливеру у Цариград, јер је султан Бајазит желио њоме да се ожени.

Просио је Милош Обилић

Према народном предању прелијепа Оливера освојила је срце Милоша Обилића. Он је био чест гост на двору њеног оца, од кога је чак затражио принцезину руку. Лазар га је одбио, уз образложење да му је кћи исувише млада за удају. Епилог ове непотврђене приче избрисала је историја и Бој на Косову 28. јуна 1389. године.

Кнегиња Милица у дилеми између достојанства своје породице и судбине земље одлучује се да народ бар за извјесно време поштеди нових опасности од Турака и тешка срца је пристала да се Оливера уда за султана Бајазита, најстаријег сина султана Мурата, кога је Милош Обилић убио на Косову.

Према предању, пут из родног Крушевца ка Дренопољу народ је Оливери посуо ружама и испратио је у сузама. Жртву принцезе Оливере за спас државе, српски народ је низмерно цијенио.

Манастир Љубостиња

Име кнегиње Милице везује се за доброчинства бројним манастирима и црквама. Са својим сином Стефаном и патријархом Данилом трећим издала је 1392. године повељу манастиру Хиландару, даривајући притом једну цркву и неколико села. Три године касније, дарује руски манастир Светог Пантелејмона на Светој Гори. Помаже подизање манастира Сисојевац код Раванице, реконструкцију манастира Дечани послије пљачке Турака, подсјећа Информер.

Круна кнегињиног задужбинарства остаће зацјело манастир Љубостиња код Трстеника, где се Милица 1393. године замонашила, и као монахиња Јевгенија, заједно са Јефимијом у овом манастиру провела посљедње године свог живота.

Умрла је 11. новембра 1405. године, у манастиру Љубостиња, гдје се у саркофагу чувају њене мошти.