Археолошка истражива говоре да је постојало оружје карактеристично за српске војнике – мачеви са „с“ накрсницама.

Од давнина били су симбол снаге, поноса и богатства – за мачеве се чак и казивало да „истичу чисто срце војника, а потиру гријешног нападача”. Колико су се људи заиста везивали за њих говори и то да су се чак и битке водиле око насљедства ових оштрица с кољена на кољено. Стари Римљани су територије освајали спатама и гладијусима, Јапанци већ неколико хиљада година посматрају катане као светиње, Арапи су сабљама димискијама скидали главе противницима, Французи флоретама изазивали супарнике на двобој. А, да ли се ико запитао чиме су се наши преци бранили од Турака?

На ова и још многа питања о сјајним оштрицама одговорио је археолог Марко Алексић у књизи „Средњовјековни мачеви у југоисточној Европи“ објављеној на енглеском језику, представљеној на српском тржишту. Први пут у једном издању истакнута су налазишта мачева са Балканског полуострва, као и свих земаља бивше Југославије и Панонске низије. По обиму, са више од 400 прикупљених сјечива, овај приручник за свјетску научну јавност представља једну од најширих збирки о типовима средњовјековних мачева уопште. За српску културу ова књига је значајна и зато што су у њој прикупљени сви данас познати налази мачева са територије некадашње Србије, што открива нови модел мача – српски ков, али и због тога што посједује евиденцију у којим се музејима они данас чувају.

„Из старих записа може се закључити да су ратници на територији Балкана некада руковали са „скијавонама“, што у преводу значи словенски мач. Међутим, тада су Словени углавном поистовјећивани са Србима па око тога постоје многе недоумице“, прича Марко Алексић, преноси Политика.

Новија археолошка истражива говоре да је постојало оружје карактеристично за српске војнике – мачеви са „с“ накрсницама – дијелом између рукохвата и сјечива, који заправо штити руку од сјечива противника. Подсјећајући на велике историјске битке и бјежање народа пред страшном судбином рата, Алексић је закључио да су налазишта ових мачева са особеном „с“ ознаком углавном утврђена у државама којима је непосредно пријетила најезда Турака.

Мишљења научника око проналаска српских мачева ипак су подјељена – неки тврде да су их Срби увозили, док су неки убјеђени да су их некадашњи војници ковали. Ниједна теорија није сто одсто утврђена, додаје Алексић, јер увијек постоји зрно сумње пошто је веома тешко провјерити многобројне историјске податке и утврдити њихову вјеродостојност.

Једно је сигурно, необична накрсница, карактеристична за наше поднебље, потпуно се уклапа са сјечивом криве турске сабље – килиџа. Давно је утврђено да изглед овог дијела сјечива није био само естетски, већ да је имао и употребну намјену. У поређењу са турским килиџом, мачеви су били много тежи. Да би савладао противника, наш војник морао би да посједује изузетну вјештину и брзину у борби.

„У вријеме ратова, многи борци нису били склони окретности и војничкој каријери па су довитљиви Срби осмислили накрсницу која на неки начин успорава турску коњицу. Улога накрснице била је хватање и заробљавање противниковог оружја на тренутак како би наш витез срушио противника са коња и задао ударац“, објашњава страствени археолог којем је студија о мачевима од дипломског рада прерасла у животну страст.

Да ледено сјечиво послије боја постаје најближи саборац, и сељаку који само чека да се врати својој породици и великом војсковођи који је забиљежио још једну битку у низу, свједоче и бројне епске пјесме и митови. Блискост ратника и његовог оружја огледала се и у томе да су мачеви једино борбено средство којем је давано лично име. Сви се вјероватно сјећамо чувеног Екскалибура, чију оштрицу је из камена могао извадити само Артур, краљевић чистог срца, или Хнеитира, који игра поред кревета старог краља Олафа.

Мада их сматрају једним од најважнијих изума за човјечанство, мало ко зна чије су их руке калиле.

„Најпознатија радионица која је производила Франачке спате била је она која је стављала на своје мачеве ознаке Улфберхт. Код нас, средњовјековни списи из унутрашњости Србије у неколико наврата помињу мачара Богдана у селу Чабић на Косову као и још неколико старих ковача из Призрена, тадашње престонице Србије, иако је просторима наше територије било на хиљаде мачева и вјештих руку мајстора“, прича Алексић и закључује да његову љубав према дугим оштрицама дијеле многи без обзира на то што смо далеко од времена витезова и Крсташких ратова. Поменимо само Џедаје, Господаре прстенова, Летописе Нарније, Харија Потера, Индијану Џонса…